JA SAM TU

16. ožujak 2015 ob 00:30 | 45
Petkana je sedela sa svojom najboljom prijateljicom i pokušavala prihvatiti bolnu istinu: srodna duša može uneti toliku pometnju u naš život da nakon toga više nikad nećemo biti isti. Posmatrala je prijateljicu sa kojom se družila čitav život. Toliko toga su prošle zajedno. Od igranja lastiša ispred zgrade, do prvih simpatija, izlazaka, mature, diplomiranja, venčanja ali i razvoda… Sve to su prošle zajedno i uvek su bile jedna drugoj nesebična podrška.

-Doputovao je kao i obično, -započe Marija- otišli smo u restoran i nakon toga kod njega u kuću. Čitavo vreme sam osećala da nešto nije u redu sa njim, videla se neka tuga u njegovim očima i to mi nije dalo mira.- glas joj je zvučao poput jecaja.
-Kad sam ga upitala šta se dešava, on se samo nasmejao i rekao da je sve u redu. Naravno, nisam mu poverovala, ali trudila sam se da uživam. Veruj, tu veče smo vodili ljubav sa tolikim žarom, kao da nam je to poslednji put… I vidiš, ispostavilo se da jeste.
-Ma, hajde, nemoj tako!-naglo je prekide Petkana.
-Tako je, draga moja! Nema potrebe da se zavaravamo.-suvo uzvrati Marija.
-Ali zašto? Šta ga sprečava? Jer voli te, pa to i ptice na grani znaju! Vi ste dve polovine, nešto poput anđela, srodne duše, čak i fizički ličite…
-I zar misliš da je to garancija za sreću? Da, mi jesmo srodne duše i možda bismo nas dvoje, da živimo u nekom lepšem svetu, sada bili u srećnom braku. Ali ne, meni je on, moja srodna duša, bez imalo stida uništio život! Umesto srećnog braka dobila sam gomilu laži. I vidiš, ispostavilo se da on nije moj anđeo već dželat!
-Zar on nije razveden?-nastavi Petkana.
-Da, nezvanično. I kada je trebao zvanično okončati brak, da bismo se nas dvoje venčali, nešto se desilo… On čak nije imao ni toliko hrabrosti da stane ispred mene i objasni mi razlog zbog kojeg me ostavlja! Da li sada razumeš da srodna duša nije princ iz bajke? Možda neki ljudi imaju sreće i provedu život sa svojom polovinom, ali mislim da je to retkost ravna pronalasku bisera na dnu mora.-Marija poče plakati i u tim suzama je bio skupljen sav bol žena kojima su muškarci zgazili srce i bacili ga poput opuška cigarete.
U MUŠKARCU TRAŽITE I LJUBAVNIKA I ZAŠTITNIKA.  Kad jednog dana prestane biti ljubavnik nek vas bar štiti Dasa iz kraja


Petkana je nežno zagrli i pokuša bar malo olakšati tugu koja je kidala njeno telo. Ljubav boli. To je činjenica i od toga pobeći ne možemo. Jedna hrabra žena poput Marije, koja je prošla toliko brodoloma u životu i iz svakog poraza izlazila jača nego ikad, sada je poput ranjene životinje ležala u njenom naručju i nije imala snage ni da priča. Bol je paralisao svu njenu moć i jedino što je mogla učiniti u tom trentku je prepustiti se…

Nakon nekog vremena Marija ustade, umi lice hladnom vodom, otvori flašu vina, natoči dve čaše, jednu pruži Petkani i sede pored nje.
-Znaš šta me je najviše povredilo?- polako poče da priča.- To što me je izdao. Strah ga nadvladao i nije imao hrabrosti da se suoči sa svima. Izabrao je sigurnost i odbacio našu ljubav, a čitav život je čekao da se pojavim…
Nasmeja se i zagleda u jednu tačku pokušavajući da dočara trenutke koje su proveli zajedno.

-Kad samo pomislim na naš prvi poljubac i zagrljaj, delovalo je kao da smo lepkom spojeni i tako sjedinjeni postali smo jedno. I onda njegova rečenica: ” ne znam da li da plačem od sreće što sam te sreo ili od muke jer znam šta me sve čeka, a neću i ne želim da te izgubim”… A zatim, dva meseca pred njegov nestanak iz moga života, sedeli smo smo kod njega u kući, nismo hteli nigde da idemo, osećali smo potrebu da budemo sami. Nije nam trebao seks, čak ni poljubci, samo smo imali potrebu da budemo jedno pored drugog, da se osećamo, upijamo, prožimamo poput neke nevidljive čarolije koja se uvlači u naša tela i još nas čvršće povezuje. Od miline smo se topili u tim osećajima i bukvalno nestajali iz ove dimenzije…-osmeh joj se pojavi na licu dok je opisivala trenutke čiste radosi.
-Bio je sav ushićen tu veče, teško je opisati taj osećaj, kao da smo jedno drugom poklonili život. Ponovo rođeni.- suze opet počeše da klize niz njene obaze. Petkana je uze za ruku i čvrsto stisnu. Nakon par trenutaka Marija nastavi da priča.
– U jednom trenutku me pogledao u oči, obuhvatio moje lice rukama i ozbiljnim glasom rekao: ” 17 godina sam te čekao, mislio sam da te neću nikad sresti, potpuno sam izgubio nadu da ću pronaći pravu ljubav… I onda si se pojavila i ja još uvek imam osećaj da sanjam. Znam da ti misliš da ću te izneveriti, jer mi ne veruješ dovoljno. Sumnjaš u mene, mada nemaš razloga i dokazaću ti to! Nikada, veruj nikada, neću dozvoliti da izgubim nešto što sam čekao ceo život! Nikada!” -Marija poče da se smeje. Bio je to smeh koji bljuje otrov. Smeh umrle nade.
-A onu veče kada smo poslednji put vodili ljubav, rekao je nešto što tek sada dobija smisao.”Šta je ovo, kao da u životu ljubav nisam vodio, kao da mi je zadnji put, ne mogu se odvojiti od tebe”… Nakon toga smo zaspali, i ja sam u jednom trenutku otvorila oči i ugledala ga kako me posmatra. Naslonio je glavu na ruku i gledao me. Zbunjeno ga upitah zašto ne spava, a on reče: „kako da spavam kad si tu, ja i dalje ne verujem da si tu…“. Nakon toliko meseci našeg zabavljanja, on još ponavlja da ne veruje da sam prisutna u njegovom životu?! Kroz mene je u tom trenutku prostrujao snažan bol koji je bio nagoveštaj svega ovoga što nam je sledovalo. Ali tada sam ga ignorisala, jer čvrsto sam verovala u našu bajku!
-I posle te večeri ti se više nije javljao?
-Sutradan je otputovao u svoju zemlju i sve je delovalo kao obično, mada je nemir u meni postajao sve veći. Poslednji put kada me je nazvao puštao je da čujem pesme koje je za mene naručivao u kafani… Znaš već, to je način da ti muškarac pokaže svoju ljubav i pripadanje. Uživala sam u tome, mada onaj podmukli osećaj me je i dalje upozoravao da se nešto sprema. I posle toga se više nije javljao… Da bih kasnije saznala da je opet počeo živeti sa ženom. Tek tako, samo se okrenuo njoj sa kojom već godinama nije živeo i bez reči nestao iz moga života! Da li možes poverovati da je bio u stanju odbaciti sve ono što smo doživeli, svu silinu ljubavi koja pokreće Svemir, sve to šutnuti kao da je sve bilo jedna mala prolazna avantura? -sklopila je oči i duboko udahnula.
-I to je kraj bajke, moja Petkana. -naposletku reče. -Zato, molim te, prestani da tražiš savršenstvo. Ne očekuj tu prokletu drugu polovinu koja će ti dati krila… Dobićeš ti krila i poletećeš do samog raja i tu ćeš okusiti slasti rajskog vrta, a onda će ti tako bezdušno skresati ta ista krila i srušićeš se pravo u pakleni oganj!

Plakale su zajedno. Istina je bolela. Osećale su toliku tugu, onu prastaru bol vekovima skupljanu i kodiranu u našim genima. Nasleđenu patnju naših pramajki koje su prolazile kroz ista iskušenja i nastavljale svoj život dalje, tražeći drugu vrstu ljubavi da ih izleči. Ljubav prema Bogu. I sebi. A one koje nisu bile dovoljno jake da nastave dalje, ostajale su u paklu do trenutka dok im tama ne uzme dušu i proguta ih… Te žene su nestajale sa lica Zemlje ne završivši svoj zadatak, i sa svakim sledećim životom su vukle za sobom isti dug: oprostiti i od bola načiniti snagu.
-Moraš biti jaka!-Petkana naglo uzviknu.
-Molim te Marija, ne predaj se. Ne dozvoli da te sve ovo uništi. Pati, plači, vrišti, besni, mrzi…isprazni se! Ali kada sve to prođe, kreni dalje. Moraš krenuti dalje! Ja verujem u tvoju snagu i neću dopsutiti da te jad proguta! Što te ne ubije, ojača te, zar ne?
-Valjda…-Marija prkosno podiže glavu i za trenutak povrati nekadašnji sjaj.- Neću mu dozvoliti da me uništi! Nema šanse!
Iz njenih reči izbijala je odlučnost. I duboka snaga. Bio je to dobar znak.
U MUŠKARCU TRAŽITE I LJUBAVNIKA I ZAŠTITNIKA.  Kad jednog dana prestane biti ljubavnik nek vas bar štiti Dasa iz kraja

etkana je izašla na večeru sa Markom. Sedeli su u restoranu i pričali o poslu. Bio je to njihov prvi sastanak i držali su se teme posla pošto im je bilo lakše voditi razgovor u tom smeru. Upoznali su se na jednom od seminara i počeli da saradjuju, istovremeno uživajući u uzajamnom druženju. Petkana je s’vremenom osetila da mu se počinje sviđati, ali nije previše obraćala pažnju na to. Međutim, pošto je situacija s Adrijanom postajala sve gora, poželela je uživati u društvu drugog muškarca. Nekog ko nije toliko komplikovan i potpuno zarobljen lancima ega.

-Da li veruješ u prijateljstvo između muškarca i žene?-upita je Marko.
-Verujem. I smatram da najbolje veze i brkovi nastaju upravo između prijatelja. Imala sam priliku da se uverim u to. A isto tako sam imala priliku videti kakav bol i haos može izazvati ona strastvena karmička ljubav o kojoj svi sanjaju…
-Apsolutno se slažem sa tobom, to je način… -u tom trentku Petkana ugleda Adrijana kako u pratnji nekoliko kolega ulazi u restoran i seda za sto preko puta njihvog. Skrenu je pogled sa njega i pokuša se skoncentrisati na Markove reči.

Obuze je strašan bes. Želela je veče provesti sa osobom pored koje se osećala opušteno i bar na nekoliko sati ne razmišljati o Adrijanu i njihovom besmislenom odnosu. Ali je on, poput najlukavijeg demona, uvek pronalazio put do nje. Izgleda da od njega pobeći nije mogla, jer bio je poput kletve koju je osuđena da nosi. Osim ako se ne suoči sa njim i vidi ko će pobediti? Ali večeras je samo želela mir…

Adrijan nije očekivao da će je sresti u restoranu i iznenadio se kada ju je ugledao kako opušteno uživa u društvu galantnog muškarca. Delovala je zadovoljno i videlo se da cveta slušajuci reči tog stranca. Obuze ga snažna ljubomora! U tom trenutku poželi da im priđe, uzme je za ruku i odvede daleko od svih, ako treba i na sami kraj sveta! Umesto toga, nervozno zgrči ruke i pokuša povratiti samokontrolu. Naruci piće i sa mukom započe razgovor sa kolegama.
Nije bio u stanju pratiti priču. Pogled mu je lutao ka njoj, bila je prelepa, kao i uvek. U elegantnoj crvenoj haljini, kose visoko podignute koja je otkrivala njen meki vrat, mesto koje je na njega delovalo opojnije od bilo koje droge. Obožavao je udisati miris njenog tela, ne parfema, već njene kože. Tako opojan i jak, skoro životinjski, dovodio ga je u stanje ošamućenosti i čistog ludila! Čvrsto je stiskao čašu posmatrajući je kako se smeška uporno ignorišući njegov pogled. Znao je da ga je videla, ali očigledno nije želela da ga vidi i zato se ponašala tako okrutno. Kako može ignorisati ljubav, zapita se?

U tom trenutku Adrijan ustade i nošen nekom nekontrolisanom silom, krenu ka Petkaninom stolu, nameštajući svoj najšarmantniji osmeh na lice.
-Dobro veče. -njegov promukli glas ostavi zastrasujući utisak na nju i ona se trže, kao da ju je stresla struja.
-Dobro veče.-smeteno odgovori. Ardijan uze njenu ruku i prinese je svojim usnama. Marko pogleda u njega i ovaj mu zatim prižu ruku.
-Ja sam Adrijan, Petkanin prijatelj…-kroz osmeh reče.
-Marko, drago mi je…-zbunjeno uzvrati.
-Zadovoljstvo mi je videti te ovde.-obrati se Petkani.
-Lepo od tebe.-hladno odgovroi ona.
-Ukoliko želite možete da nam se pridružite nakon večere. Planiramo ići na zabavu povodom godišnjece osnivanja naše firme i bila bi mi čast da nas počastite vašim prisustvom.
-Hvala na pozivu, ali mi imamo druge planove…-Petkana je jedva obuzdavala bes.
-Sigurni ste da ne želite da nam se pridružite.-ovaj put se Adrijan obrati Marku.
-Ja ću morati da poštujem odluku jedne dame, prema tome…-Marko kroz smeh, takođe, odbi Adrijanov predlog.
-U redu, -hladno reče Adrijan, a smeh mu dobi prizvuk režanja besne zverke- onda vas neću prekidati u vašem šarmantnom druženju. Imajte prijatno veče…-blago klimnu glavom u znak pozdrava i udalji se od stola.

Petkana u tom momentu poželi da ga ošamari, ali umesto toga duboko uzdahnu i pokuša da se umiri. Marko uoči promenu na njoj i upita je je li sve u redu?
-Da, u redu je. Neki susreti mogu biti prilično neprijatni, kao što si već imao priliku da se uveriš.
-A ko je on?
-Pa, za njega nemam pravu reč kojom bih ga definisala. On je deo moga života…to je sve što mogu da kažem.
-Bivša ljubav…?-nastavi Marko.
-Ne!-naglo uzvrati Petkana- Mi smo se jednostavno sreli i započeli spasavati jedno drugo. Nije to veza, niti prijateljstvo, to je…nešto kao samilost. Da, mislim da je samilost najbolji naziv za nas.-zaključi Petkana.
-Zaista nisam u stanju obajasniti naš odnos, u svakom slučaju, mislim da večeras o tome ne bi trebali razgovarati…
-Ako tako želiš.-prihvati Marko.

Adrijan je pokušavao povratiti hladnokrvnost i ostatak večeri nastaviti igrati svoju ulogu pobednika, ali nije uspevao u tome. Dok je sedeo za svojim stolim posmatrajući je kako priča sa Markom, shvatio je nešto što je svo vreme njihovog poznanstva poricao. Njegov život bez nje je besmislen i ako misli nastaviti dalje, moraće naći način da je ubedi da život podele zajedno. Vreme je da konačno postanu par, celina, tim… Jedno!

I sada se opet postavlja pitanje, da li je samo odluka da provedete život sa jednom osobom dovoljna da zaslužite sreću? Da li je kao životnog saputnika bolje izabrati prijatelja ili strastvenu srodnu dušu? I ko zapravo bira, mi ili neukrotiva sudbina?

Nastavak sledi.

Jelena
CAROBNE MISLI

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se