POEZIJA USAMLJENE DUSE

08. ožujak 2015 ob 12:57 | 123
Da se skupe sve moje samoće,
Mislim da bi i ljudima na doživotnoj robiji pozlilo.

Da se skupe svi moji nemiri,
Mislim da bi se i najveći kriminalac postideo.

Da se skupe sve moje tišine,
Mislim da bi mi i monasi pozavideli.

Da se skupe sva moja lutanja,
Mislim da bi i najstabilnija mašina ispala iz ležišta.

Da se skupe sve moje patnje,
Mislim da bi me svaki čovek razumeo…

Svaki čovek, osim onih pored mene.
Svaki čovek, osim onih na koje sam osuđen.

I, šta onda?
Ništa.

Natrag u samoću.
U nemir.

Tišinu.
Natrag u ono, što samo u poeziji može da prođe.

U poeziji, koja jedina svakome daje šansu…
I ono ništa pretvara u nešto.

Ako je ovo uopšte poezija?
Ako je ovo uopšte život?

Stefan Simic
slika 1901485

Komentari 6

moraš se , ako želiš komentirati
andjeo1
andjeo1prije 2 godine

beskonacnost tuge u kratkom zivotu

Altera
Alteraprije 2 godine

lepo receno, hvala ...

PETRA2
PETRA2prije 2 godine

lijepo

Altera
Alteraprije 2 godine

samoca boli ali je sretan onaj ko u njezinom zagrljaju nadje slast..

PETRA2
PETRA2prije 2 godine
Altera
Alteraprije 2 godine

:)) sam sa sobom, neprocenjivo iskustvo

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se