Oproštajna pesma

16. rujan 2016 ob 13:33 | 23
Oproštajna pesma

Evo me, Gospo, nakon triest leta
sa proređenom, progrušanom kosom,
ko priviđenje sa drugoga sveta,
na Pegazu olinjalom i bosom.

Kraj mene strči zarđala džida,
a njemu, svakog časa, noga kleca,
i zato što smo starinskoga vida
rugaju nam se raskalašna deca.

Neka ih, Gospo. Nama nije krivo.
Neka im i to zadovoljstvo damo.
I ćutaćemo. Što bih dokazivo?
Kada dorastu, kašće ime se samo.

No ja bih, draga Gospo, opet hteo
svagdašnju poštu da iskažem vama:
U pamćenju mi još je život ceo,
na srcu mi se ne uhvati skrama.

Jest, još u meni prošli život sjaji,
čist ko na vodi labudovo krilo,
jer sve je dobro i čestito bilo,
smeh, suze, želje, nade, uzdisaji.

No onog časa kad ja sklopim oči,
tad sve će sa mnom zasvagda umreti.

Oh nije život rđav što je beda,
i nevolja, i muka duhu, niti
što nam sudbina večno zapoveda
a prohtevi nam nikad nisu siti,

No zaborav je, Gospo, sav i svuda,
zaborav svirep, neumitan, zao.
Nijedna beda i nijedan Juda
nije mi nikad takav udar dao

Ko ovi tihi, stalni zaboravi…
Ah, draga Gospo, kakva su stvorenja,
prekrasna telom, duhom ljudi pravi,
kao nebesna neka priviđenja

Nestala s ovog našeg tužnog sveta,
za koja smo se kleli da su ona
života našeg smisao i meta
i da je bez njih prazna vasiona…

Njih danas, Gospo, gusti korov krije,
a mi, sa našim sitnim navikama,
živimo mirno dalje, blago nama,
kao da nikad ništa bilo nije…

Ah, zbogom, Gospo, i praštajte meni,
stare mi oči pune suza sada,
dok dan se gasi na prolaznoj sceni
i zavesa, ko noć, lagano pada…
-----------------------------------------------Milan Rakić

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se