DIVNO

27. listopad 2013 ob 00:25 | 50
Nemoj da mi uputis vise
nijedan pogled,
cak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene pise
i tiho, necujno urezuje tvoje ime
u neke moje jos nerodjene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponasaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao sto si do sada umeo
nastavi da gledas kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopste da me gledas,
zaboravi me.
Potrosi svoje poglede na one druge,
na one sto znaju da se kikocu,
da od svega naprave vaznu temu,
na one izgubljene u beskraju
sto ne znaju za samocu,
na one sto se trude
da uvek nose sminku,
na one kojih se sve tice
a tako malo znaju…
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge price.
Nemoj da mi uputis vise
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.

Pomislicu da u tom novom jos nesto pise
i bojim se, izazvacu podsmeh
kod onih kojih se sve tice…
U meni se rodi i osta
zelja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguce preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada vise
da mi poklonis nijednog smeska.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strasno se bojim
da je tvoj osmeh samo greska.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje ce znati da ga vrate,
onima koje ne vole cekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmisljanja,
a da ga prime jos manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo cezne da izleti,
predugo plete sarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge seme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu rec,
cak i ako to zelis.
Sve reci mogu da imaju i drugo lice,
i sta ako ti to prekasno shvatis
i pozelis da ih vratis
i pricuvas za neku drugu zgodu
kad vidis sta u mojim ocima pise,
pa se sneveselis,
a vec je kasno, vec si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reci ni jednu rec vise,
bojim se da ce i moje reci da poteku
izazvane tvojim
pa ce da se sliju u mocnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da ce iz mene bujica da provali,
da mi nece biti dovoljno sve vreme u nasem veku
da iskazem sve sto smo do sad otcutali.

Neka tvoje reci odu na tamo neke
ocima blizu
a mislima daleke,
na one sto imaju raspletene kose,
sto uvek slusaju ali retko cuju,
na one sto se oblace u Rimu i Parizu,
na one kojima je vazno sta ce da obuku
i sta ce da nose,
na one sto se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reci,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strasno se bojim
da nece nista da me spreci
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkaci i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele srecu i tuge.
Zato te molim, najlepse molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve cu moci da prebolim
jer ja nisam i nikad necu
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me trazis,
cak i ako se osmelis
pa to pozelis,
cak i ako se na to odvazis.

Cak i ako ti konacno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruza more tisine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me trazis,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
niposto nedaj.

Ja se neizvesnosti vise ne bojim
ali bih radije da pozurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potrazi one neke druge

koje su svikle
da nose stikle,
koje samo sa debelim slojem sminke postoje,
koje jos uvek ispredaju prazne price,
koje se jos uvek utrkuju da sve vide i cuju,
koje nose samo uzduzne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pricaju nego se dovikuju…
Mene nemoj,
mene ne trazi
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parce istine u lazi,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sacinjena.

Bojim se, strasno se bojim
ako me nadjes
da cemo zajedno da potecemo istom snagom,
istom silinom,
istom zestinom,
i da ću poceti da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudices moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi ce da dobiju lice
i da ostvare zelje daleke.
Ali, sta je sve to?
Sve ce to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve sto jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nadjes,
ako me nikada ne nadjes,
ja cu imati tebe i ti ces imati mene
odavde pa do vecnosti, zauvek,
bez pocetka i bez kraja.

D.Konstantinovic

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se