Buket crvenih karanfila - najtužnija priča ikad napisana

28. lipanj 2011 ob 00:36 | 4923

Svratila je u cvećaru, kupila buket crvenih karanfila i vratila se na grobljansku kapiju.
-Opet vi gospodjice!? Čula je dobro poznat glas starice koja je tu živela.
-Da, opet sam došla.
-Znam dete moje, ali ti dolaziš svakog dana, po kiši, vetru, a mrtve ne
možemo podići ako ih svaki dan posećujemo. Evo jedna sveća za dinar.
Uzela je sveću i uputila se ka grobnici na kojoj je pisalo: Rodjen 1946 umro
1966. Gledala je njegovu sliku koje je se dobro sećala jer se se istoh dana
slikali za indeks. Suze su joj se slivale niz lice.


-Ja sam kriva za sve, za njegovu smrt, ali sad je kasno da se ispravi.


Zoran i Branka su se poznavali jos iz detinjstva. Upisali su se zajedno u gimnaziju.
-Branka volim te, ali osećam da te čuvam za drugog.
-Ne govori gluposti Zorane, znaš da volim samo tebe i da se nikad nećemo rastati
Kad su pošli u gimnaziju društvo ih je zavitlavalo da su "Sijanski
blizanci" jer su stalno bili zajedno. Zoran je bio bez oca. Njegova majka je
volela Branku kao rodjenu kćer, a i njeni nisu imali ništa protiv Zorana, jer
je bio divan dečko. Kad su se upisali na fakultet, Zoran na mašinski a Branka
na pravni, i onda su prolazila vremena da budu zajedno, a razdvajali su se
samo kada su morali.


Jednog dana na Brankin fakultet je stigao novi student. Nenad
koji je odmah svim devojkama zavrteo pamet, ali njemu se svidela baš
Branka. Ona nije bila naročito hladna kad joj je upućivao komplimente. U
početku nije htela da je Zoran čeka ispred fakulteta jer je osetila da je
zaljubljena u Nenada. Jednom prilikom Nenad je odveo Branku na žurku,
pristala je, lepo su se zabavljali. Bila je pijana i zamolila Nenada da je
odveze kuci. -Ne ljubavi, spavaćemo ovde. Kuća je velika i ima dovoljno mesta, Odveo ju
je u drugu sobu i dok je ljubio neko je otvorio vrata i upalio svetlo.
-Znači, istina je!-bio je Zoran
-Odlazi odavde, sa nama je završeno, gotovo je! Razumeš? Odgovorila je.
Bilo joj je neprijatno sto je Zoran video sa Nenadom. Jednom prilikom majka
joj je rekla - Tražila te Zoranova majka i rekla da si ti kriva sto se on
razboleo!-Čini mi se da je to kod svih muskaraca. Razboleo se on,
preboleće. Žao mi je mama Zorana, ali ja mogu da vidjam koga hocu. Tog
dana je zelela da izgleda dvostruko lepa. Nenadov rodjendan i njihova
veridba. Obukla je mantil i rekla je da ide da saceka Nenada pošto je padala
kiša. Na stepenicama je srela Zoranovu majku. Sva uplakana i zbunjena
rekla je - Tebe trazi Branka, on umire, hoce poslednji put da te vidi.
-Ne mogu danas, doći cu sutra. Rekla je hladno.
-Ali Branka, sutra ce biti kasno, dodji sad.


U beloj sobi, u cistoj postelji, ležao je mladić koji nije ličio na Zorana,
Ispružio joj je ruku i velikom mukom nasmešio.
-Došla si, hvala ti! Želeo sam poslednji put da te vidim. Osećala je njegove
hladne ruke i nije mogla niti želela da ih odgurne. Plašila se njegovog
pogleda. -Znaš da cu da umrem Branka, i nikad te više neću videti, nikad više neću
videti tvoj osmeh lep i mio.
-Ozdravićeš Zorane i više te neću nikad ostaviti.
-Branka, izvadi iz fioke dnevnik i on ce ti reći koliko sam te voleo, oprosti
ako sam te ikad povredio, znaš imam leukemiju. Lekari su mi rekli da nikad neću
ozdraviti, dolazi na moj grob dok se nebudeš udala i zapamti volim te!
Oštar bol prerezao mi je grudi, umro joj je na grudima. Na
njegovom grobu se zaklela da se nikad neće udati i da ce mu svaki dan
dolaziti na grob i donositi crvene karanfile ...


Svratila je u cvećaru, kupila buket crvenih karanfila i vratila se na grobljansku kapiju.

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se