Jutarnja idila

09. travanj 2011 ob 15:05 | 63
Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo… Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi…
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.


Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se