...VIRTUALNA NESTVARNOST...

10. srpanj 2014 ob 22:42 | 370
Ušuškamo se u virtuelnu mrežu, u njoj nam je prijatno i toplo. Upijamo lepe reči, osmehujemo se, nepoznati ljudi nam postaju prijatelji, razmenjuju se prijatni izlivi, osmesi, srca i ljubav. U virtuelnom svetu je sve lako i dostupno, ali iako smo svesni te „olakosti“ i brzine kojom se sklapaju prijateljstva i otvaraju duše, potvrđuju ljubav i naklonost, ta igrica prija. Sebe drugima odašiljemo kroz jednodimenzionalni odraz: poput onog, kada se fotografišemo, pa se namestimo, trudimo da zablistamo, sa najlepšim osmehom, u najboljoj odeći i ambijentu. Isto to rade i drugi, pred nama. Prijatelji počinju da se nižu privučeni tim našim „uglačanim“ sjajem na pozornici, sve je tako neverovatno lako. Imponuje nam da smo neko i nešto, primećeni, podržani, konačno smo pronašli svoju oazu mira u kojoj možemo da predahnemo, osetimo se bitnim, pametnim, uvaženim. Počnemo i u sebe da se zaljubljujemo, u tu svoju drugu, glamuroznu sliku koju smo sazdali u očima drugih, a oni je prihvatili kao da smo mi. Volimo sve oko sebe, prijatno nam je i osećamo se bezbedno. Čini se da je to naš pravi, topli dom u kome nema problema, nevolja, stresova, a čak i ako dođu, rešimo ih kratkim pritiskom na „block“ i za minut zaboravimo na onog, ko nas je uzdrmao. To je jedan probran, istančan i kontrolisan svet koji uljuljkuje naš ego fejvovima, retvitovanjima, podrškama, pozitivnim energijama i pohvalama.

Fine i dobre duše, mekog i senzitivnog pera počinju da privlače sebi slične, srodne duše…Neke se i pretvaraju da divno pišu, a zapravo u celosti ili delimično pozajmljuju reči velikih pesnika, mislioca, i tako stvaraju „svoja dela“, tj. imidž na virtuelnoj mreži. Mi se u te njihove reči zaljubljujemo, one deluju na naš um, emocije, pa čak izazivaju i telesne senzacije. Zalupa nam jače srce, drhtimo, ruke počinju da se znoje.

Kad stignemo ovde, to je drugi stepen, prag, koji nismo smeli da pređemo. Povratak je još uvek moguć. Ukoliko se otisnemo i pustimo iluziju da se nastani unutar naše, sopstvene iluzije, biće kasno. Izmišljeni mi, izmišljen svet, a izmišljen i taj, drugi čovek. Od toga ćemo nastradati realni mi i naš realni život.

Upravo taj trenutak u vidu sjajnog mamca, pojačanja naših emocija u mreži prepunoj neobičnog, čudnovatog i nikad doživljenog, a možda i zabranjenog, rađa nove fantazije koje projektujemo na tog drugog čoveka, uzdižemo ga i smatramo savršenim. Zbog toga što baš to i želimo, ne pristajemo na prestanak sna, očarani smo, a na sve „sitne nelogičnosti“, odmahujemo rukom i kažemo da to nije ništa. „Teško je“. „Ipak je to virtuelni svet“. „Kako smo mnogo toga već uradili i daleko stigli!“. Iz sna ništa ne može da nas prodrma. Još čvršće se hvatamo za to spasonosno sidro, ulažemo dodatnu kreaciju, šarm, liriku, potpirujemo požar ljubavi, koji treba i mora da se smiri. Volimo sebe takve, lepršave i srećne, a svako upozorenje na nepouzdanost tog drugog – sasecamo u korenu. Mislimo da nam zavidi, da je ljubomoran na našu sreću. Slepi smo i pred poljupcima koje šalje drugim devojkama (momcima) – „To nije ništa, to je drugarski“, fejvovima, svim tim važnim elektronskim znacima naklonosti. Ne želimo da vidimo da smo se prevarili, pogrešili, jer ne možemo da oprostimo sa svojom iluzijom, ona je sve što imamo i u nju smo već puno uložili. Progledavanje je veoma bolan proces u toj fazi. Što dublje gazimo kroz ovu vodu i napredujemo, sve više smo njome i okruženi. Shvatamo da nešto nije u redu, ali se tešimo geografskim dislokacijama, siromaštvom, okolnostima, poštovanjem života tog drugog, svojim, njegovim bližnjim. „Kako ćemo“? – „Teško je“. „Mi smo humani, ne želimo da tako mučki povredimo druge“. Istovremeno, druga strana nas i dalje uverava i ima strahovito dobar alibi da naravno „želi“, „hoće“, „voli vas najviše na svetu“….“ali“… To nejasno „ali“ traje dugo. Predugo, kao večnost. I ono je zapravo alarm, upozorenje i znak da druga strana ne može, neće ili ne želi da ispoštuje i proprati svoja osećanja iz virtuelnog sveta. Preispitujemo se, razum kaže da imamo nemoguće snove, da tu nije nešto u redu, ali sada snovi neće da puste nas! Nama više ništa nije važno, sem tog našeg realnog osećaja i nerealnog čoveka s druge strane, kome težimo.

Kuda dalje? Nazad? Čini se da bi to značilo priznati sebi poraz, da nešto što smo doživeli kao idealno, zapravo je potpuno prolazno i kratkrotrajno. Mrtvo. Lažljivo. Slabije i površnije od bilo kakvog realno ispunjenog odnosa i obećanja. Te rane počinju jače da bole, nego one, koje smo doživeli od realnih ljudi. Ove poslednje su podnošljivije, jer nisu protkane lažima, oklevanjima, nemaju potporu u takvim, „božanskim“ rečima koje smo dobili na poklon od virtuelnog manipulatora i koje su nam tako prijale. Kako? Takve reči su morale da budu istinite! Shvatamo da je svaki realan čovek zaista nešto i uradio za nas ako je rekao da nas voli, dok mrtva i nepostojeća internet figura – nije ništa. Ovo buđenje svesti ne dopušta da se nastavi dalje, još dublje, jer nailazimo na branu. Naš realni život je zapostavljen, u opasnosti. Okolina nas gubi, najbliži dozivaju da se vratimo, a mi propadamo, venemo – upali u klopku. Uporedo sa našim bolom, sve više se dešava pritisak na manipulatora, od koga tražimo da uradi nešto, učini tu ljubav realnom, da pristane da se dogodite i ostvarite. Sve vreme mu objašnjavamo da „može“, ali izgleda da on to neće i ne želi. On počinje da gubi živce, sabijen u ćošak, pokazuje konačno svoju pravu prirodu, osobine koje nije do tada. Od toga nam se lede kosti, lijemo suze i očajni smo. Polako shvatamo da on uopšte nije onakvo dobro, plemenito, nežno i uzvišeno biće kakvim smo ga doživeli i životom mogli da garantujemo da je takvo. Primećujemo i da upravo u trenucima kada njegova odgovornost prema nama i našim realnim stradanjima mora da proradi i preduzme nešto, jer se mi raspadamo, on pronalazi nove inspiracije, prebacuje pažnju i vokabularne mamce na nekog drugog i započinje da gradi nove čarobne kule ljubavi. Shvatamo da nismo nezamenljivi, da naše obmane više ni nas ne mogu da zaraze, da smo živeli u predivnom zamku satkanom od iluzija, zalutali u svet mašte. Polako se izduvava ružičasti balon nadanja, druga strana se od nas skriva (možda i nestaje) na internetu, ili ako njegov nalog i dalje živi, ne mari za naše postojanje, smeje se i zabavlja u traženju novog plena. Shvatamo i da smo obmanuti i da je preko puta nas neko ko se samo malo zabavio, obojio svoju realnost vedrim bojama uz našu, a da je sada na našem mestu neko drugi. Naš život je zaustavljen. Povređeni smo mi, povređeni su naši bližnji. Sada nas peče bezdušnost i neprimećivanje svih onih, koji su bili uz nas, možda nas realno voleli i preklinjali da se vratimo u život. Nosimo stid, strah, osećaj strašne krivice, kajanja, neverice. Pokušavamo da udahnemo i pokrenemo se zatrpani ruševinama svog života. Neki vide izlaz u tome i da ga okončaju.



Ko je kriv? Da li je kriva samo jedna strana ili odgovornost snose obe? Ili je kriva mreža? Sada ta pitanja ništa ne vrede, kao ni odgovori na njih. Mrežu čine ljudi, pa tako ona, kao „hladan mehanizam“ ne može da bude kriva. Neko na njoj pronađe posao, neko razonodu, neko znanje. Ako ste na njoj pronašli „ljubav“, onda je to do vas, to je ono što je vama bilo potrebno i što ste privukli. Ukoliko se to dogodilo, sada više nema smisla ni svrhe prebirati po gorčini, patnji, osećajima prevarenosti i izdaje. Ali kako sve to odbaciti, kada je ljubav bila realna i mi smo zaista realno povređeni? Suočavanje sa našim sanjarenjima, koja su nas i dovela do ivice provalije i prihvatanje odgovornosti, neophodan je korak u prihvatanju sadašnjeg poraza, ali i iskorak u izbegavanju budućih sličnih eksperimenata i bolnih iskustava. Takođe, uz čvrsto odupiranje svim budućim lakovernostima i naivnostima, radom na sebi.

Poverenje u ljude na društvenim mrežama mora biti pod kontrolom, smešteno u fioku na kojoj piše „oprez“, a pogotovo otvaranje i poverenje na emotivnom planu. Internet je prepun bića željnih ljubavi, očajnika i slabića. Da su jaki, ne bi ni voleli preko Interneta, a ukoliko bi zaista voleli i bili jaki, tada ne bi postojala ni jedna prepreka da tu ljubav i realizuju.



Pre nego što se neko veže za vas, dobro ga upoznajte. Možda se iza „ranjive“ duše krije manipulator željan pažnje, koji „unovčava“ svoj očaj.

Komentari 24

moraš se , ako želiš komentirati
lukrecijaana
lukrecijaanaprije 2 godine

hvala

croww
crowwprije 2 godine

..nista...)))...nema na cemu...

lukrecijaana
lukrecijaanaprije 2 godine

laka noć neka ti je

croww
crowwprije 2 godine

..i tebi...

lukrecijaana
lukrecijaanaprije 2 godine

ima ti istine ali kako se ono kaže"Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvijet, sutra uvela ruža"

croww
crowwprije 2 godine

..uzimam...)))

svejed
svejedprije 2 godine

to je to

ONE
ONEprije 2 godine

Manipulatorica sam koja traži očajnike.Samo ozbiljne ponude na pp...

croww
crowwprije 2 godine

...imam i ja pp...ponudi mi se...)))

ONE
ONEprije 2 godine

Ono što bi ti ja ponudila, bolje je da na samom početku odbiješ:)

croww
crowwprije 2 godine

..probaj me Vatrena...)))

ONE
ONEprije 2 godine

hehehehhe..bi, ali imaš falinku...ebiga na S si...

croww
crowwprije 2 godine

...ooo srece moje....)))...ja mislio zbog duzine sam falican...))))

ONE
ONEprije 2 godine

a i to..ispod 22 ne pikam ništa..

croww
crowwprije 2 godine

...vidi..nije mi 22 al..znam siguran nacin da ga napravim da bude toliki...)))

ONE
ONEprije 2 godine

eee...kako ste vi dosjetljivi tamo s Moravu:)

croww
crowwprije 2 godine

SKRATICU GA ZA 4 CM...i bice ti taman...)))

ONE
ONEprije 2 godine

hmm..meni ovo djeluje kao da sam sebe uvjeravaš da ti je...taman.

pravasanjalica
pravasanjalicaprije 2 godine

lijepa analiza virtualnog svijeta :)

BlackBeauty
BlackBeautyprije 2 godine

slatko je bilo probati bar jednom tu virtualnu nestvarnost koja je nosila sve one trenutke koje nemozes opisati rijecima i srljati u nju svijesno znajuci da ces izaci skršen ...al valjda je nesto jace u nama od toga ... zabadava samokontrola koju vježbas svaki dan,,, netragom nestane ..i prtvori se samo u slatko isćekivanje iako unaprijed ...znas da te jednom ceka neminovan kraj... oprez ... tek se rodi nakon toga ....tek si svjestan...ako zelis biti nekih stvari ljudi cinjenica ...i on ti tada postane blokada ... koju i kad poželis vratiti vraća se ...divno je biti mudar i pametan i naci zlatnu sredinu ... uživati u njo i izaći cijeli iz svega ...no toga nažalost nema ... a povjerenje tko ga zeli dati daje ga ...i to se osjeti ...
.... svi smo m ranjive duše samo, svaka dusa nosi razlicitu "svijetlost" ....
lijep blog ....pozz i ugodan dan, život croww..:))

croww
crowwprije 2 godine

...na kraju krajeva,necemo ziveti po 200 godina...)))..zasto ne uzeti novu igracku i poigrati se sa njom...ili ce ona sa nama,svejedno...rekoh,nek ide zivot,jednom ce sve ovo biti proslost...

BlackBeauty
BlackBeautyprije 2 godine

necemo živjeti 200 g da i bas zato želim ga živjeti onako kako meni paše ..tko se želi igrati može samo dalje od mene ... :))

croww
crowwprije 2 godine

..a ko se ne zeli igrati...?...)))

BlackBeauty
BlackBeautyprije 2 godine

ne znam, ja ne ..!!

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se