Dok Gori Nebo Nad Novim Sadom

25. siječanj 2011 ob 22:37 | 29
Da se ne lažemo, nije to bio neki most...
Od onih podignutih da bi se u njih gledalo...
Ne... Pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo...
I pod njima prvi put poljubilo...
Ali... Ponekad ga je Ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom...
A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose...
Po tome ću ga, eto, pamtiti...

Rat je kao pijan svat prošao poljem... Šenlučio celu noc...
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu...
Zašto? Ne pitaj se, jer... Tako je bolje... I Bog je pristao na to...
Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu...

Za zlo sam teški laik... No, to je stara priča...
Znaš već: Bila jednom dva brata... I to...
Kad sklopim taj mozaik... Ostane mi kamičak...
I... To smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis, žalosna Panonska Vilo...
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem...
I lupni daire o bok... Ramena pospi aprilom...
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem...
Zaigraj... Bosa i prkosna...
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila...

Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne...
Dunav je pred zoru prek...
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama?
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne...
Reši ga se ga jednom zauvek...
I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama...

Nije to prva neman što preti dahom vatre... Ne...
Ali ljubav je vitez...
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre...
Da... I samo čeka tvoj znak...

Đorđe Balašević

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se