Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

Memoari jednog secanja - Predrag Zivkovic

14. prosinac 2015 ob 09:28 | 37
Rodio sam se kad je trebalo da se rodim, umro je onaj ko je trebao da umre, jos uvek razmisljam da li sam ja umro ili on...

Jutro je pocelo mnogo pre no sto sam se probudio, otvaram - ne otvaram oci, sve jedno je, slika je uvek ista, zvukove koji me okružuju već znam napamet, znam kada će mi papagaj poželeti dobro jutro, jutarnja rutina mi oduzima taman toliko vremena koliko i predhodnog jutra i jutra pre tog........ Silazim u sebe tražeći ostatke sna, fragmente lepog pre otvaranja očiju, nedovoljno, opet sam zaboravio celinu. Beznadežno je sećati se svakog jutra isti san koji vučeš godinama svake večeri i nikad ne zapamtiš i nikad ne dokučiš odakle taj fragment sreće, kad sreće nema, ni u snu.. ni na javi...


Belina plafona prosarana oljustenim momentima boje mi daje do znanja da sam i dalje ziv. Toplina sa leve strane je jos prisutna ali je ne vidim, otisla je nekud da radi. Zatvaram oci, ponovo ih otvaram, ponovo isto, ponovo belo ,prazno ,tiho...
5 ...4 ...3 ...2 ... 1 ... sad, pocinje monotoni glas majke u hodniku, gde ja zivim u pizdu materinu ... Uzdah nesvesno odlazi iz pluca, nekako mi je lakse nakon toga, sve do momenta kad se pojavi grč u pupku. Grče mi se čakre, čakre mi se čakre, šta god da je jebeno je prisutno do svanuća. Eto 16060 dana je manje više tako, samo su bili, dolazili , ostajali i odlazili neki ljudi , nekakvi stanari kuće i duše u kući. Ljudi odlaze od pamtiveka, ali zato njihova energija zauvek obogaćuje prostor na kome su živeli, obogaćuje nas, ako im dozvolimo, svakako...

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se