smaragdno jezero

30. listopad 2011 ob 23:46 | 42
Hiljadu, ne... milion puta sam se zapitala šta to vidiš u meni??? Jesam to što jesam... atraktivna, pametna, uspješna... ali i druge su. I više od mene.
Ti, mlad, perspektivan, već dovoljno uspješan, inteligentan i pametan... šta tražiš sa mnom? Pitam te. Pitala sam te svaki put kad smo upadali u verbalni delikt i strasne dijaloge. Odgovora nema.
Stiže poruka. Želim li te... smešno mi beše u početku
. Prepiska, kuckanje gomile porukica, moj osmeh razvučen od uha do uha. I opet pitanje: želiš li ga. Konačno, kapitulacija. Odgovram sa – da, naravno, samo gde i kako.
Predlažeš mesto, uklapaš se u moje vreme.
Jurim. Srce udara kao ludo. Za tebe imam opravdanje, to su tvoje godine. Za sebe ga nemam. Znam samo da jedva čekam.
Ideš mi u susret. Bez reči. Brzo koračam, kao da će te neko ukrasti pred mojim očima.
Stojimo na pola koraka jedno od drugog. Ruke su ti u džepovima. Vidim da si se na tren izgubio. Ne znaš šta da radiš. Prozborio si poneku riječ, onako, reda radi. Dodiruješ mi ovlaš grudi. Vraćaš ruke u džepove. Primičem ti se na 10-tak santimetara. Ruku ti primičem. Osjećam te. Impozantno, nema šta. Dodirujem ga preko odjeće. Ogroman je, savršeno čvrst i tako sjajno pulsira. Uzdišeš. Dišeš ubrzano, plitko. I dalje smo razdvojeni, ali vazduh izmedju nas gori.
Hej, mogu i ja ruke u džepove da stavim! Trgao si se... izvadio ruke, spustio ih na moje grudi i počeo da ih maziš. Spustio si ruku dole i dodirnuo me. Svilena suknja i veš ne mogu da mnogo umanje toplotu dodira. Gorim. Osjećam tvoj vreo dah na obrazu. Bez ikakvog dogovora usne su nam nijeme i ne dotiču se, mada oboje to želimo. Test volje.
Privijaš me uz sebe. Drhtiš od želje. Tako drhtiš da su gotovo svi zidovi tvoje, inače sjajne samokontrole, popustili. Došao si do onoga što želiš već više od godinu dana. Nemaš snage da se boriš sa sobom. Kako savršeno drhtiš... Oblizujem usne, znam na šta te to asocira. Okrećeš me ledjima prema sebi. Kažeš, da me ispratiš. Stežeš me jako i prislanjaš uz sebe. Preko odjeće osećam kako tvoj ud savršeno pulsira dok mi stiskaš grudi, rukama prelaziš preko stomaka, bokova, struka, spuštaš ih dole i ohhh... savršeno uzdišeš. I drhtiš... bože, kako divno drhti svaki djelić tvoga tijela od želje. Tako sam vlažna a ne smijem ti to reći. Kada bi to znao pouzdano, ništa te ne bi zaustavilo. Vodili bi ljubav tu, u pasažu, bez obzira na pokojeg slučajnog prolaznika.. Kao djeca. A to odavno nismo.
Odmičem se. Dobijam ovlaš poljubac u obraz i odlazim. Nisam daleko odmakla, stiže mi poruka: biću sve što hoćeš, samo me uzmi.
Deset dana ćutanja. Ni riječi od tebe. Ni riječi od mene. Kao da onog, što se dogodilo u pasažu, nikada nije ni bilo. Možda je i bolje tako...
Radim. Zvone telefoni, puna kancelarija... ludnica. U desnom uglu monitora vidim pisamce. Mailbox... iznenadjenje. Ti. Tražiš profesionalnu uslugu. Ok, dodji za 15-tak minuta, odgovaram. Ni primjetila nisam da se nisi pojavio. Vreme je da se izadje iz kancelarije. Tašna o ramenu, naočare za sunce na nosu, polazak.
Opet sms. Dodji, isto mjesto, čekam te.
Lenjo hodam prema kolima i nekako bez razmišljanja produžim prema dogovorenom mjestu. Mračno je prilično i savršeno pusto. Koračam oklevajući, ne vidim te. Iza ugla se pojavljuješ sa samo dvije riječi i pogledom punim želje: „Došla si...“
Prilaziš mi, zustavljaš se ispred mene. Ćutim. Slutim da neću izdržati, odoljeti iskušenju. Nježno mi prelaziš rukama po licu, lagano mi mrsiš kosu. Vazduh je tako pun naboja. Uzimaš moje ruke i podižeš u vis. Kočnice ti polako popuštaju, tijelom me guraš unazad. Zalijepljena sam za zid, moje ruke si zakovao na njemu. Kolenom mi razmičeš noge, blago ali sasvim dovoljno da osetim tvoju butinu izmedju nogu. Prislonio si se na mene toliko snažno da mi se utisnula svaka neravnina zida u ledja. Osećam tvoju želju. I opet počinješ da drhtiš. Neverovatno kako je to dobro. Klecaju mi kolena, sreća u zid, pomislim. Tako prikovanu uza zid počinješ da me ljubiš. Najpre usnama... lagano prelaziš preko mojih... jezikom ocrtavaš njihovu ivicu... uzvraćam ti, volim to. Ljubimo se nježno i strasno i divlje istovremeno. Poljupci ekstaze. Ruke su ti nemirne, čas na struku, stomaku, grudima, bokovima.
Vrijeme, mjesto, mogućnost da neko naidje... sve je dodalo pomalo adrenalina. Naša je želja prevelika. Ili reći stop ili nastaviti. Mozak više ne funkcioniše. Razumu ovde nema mesta. Podižeš mi suknju, rukom nalaziš put i igraš se a ja... ludim od želje, dušo. Drhtim, noge mi otkazuju. Brzo ti otkopčavam pantalone, zavlačim ruku i......... uhhh... opet taj uzdah, opet taj drhtaj koji me do ludila dovodi. Sklanjam ruku, prislanjam se, stežem ti guzu i trljam se o tebe. Savršenstvo. Haos. Nirvana. Ludilo.
Želim te u sebi ali me ipak nešto koči. Osjetio si to. Ovog puta odmičeš se ti. Ćutke sredjujemo odjeću u sekundi. Gledamo se. I opet se lijepimo jedno za drugo, nemoćni da se odupremo strasti. Ludi poljupci, sumanuto lutanje rukama po tjelima.
Kraj, rekoh sebi. Pomjeram se korak unazad. Okrećem ti ledja. Osjećam tvoj dah na vratu. Stojim tako nepomična par sekundi... ili je to bila vječnost? I... odlazim.
Stiže poruka: „ludo te želim“..

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se