eeeeeeee da

11. svibanj 2013 ob 02:37 | 22
Svibanjsko jutro bubnilo je na vrata verande pijano i nespretno, vrativši iz noćnog provoda u društvu iznenadnog pljuska i umišljene šinjorine grmljavine. Znajući da to bukačko društvo neće još dugo izdržat na nogama, pustija sam ih kuću neka se odmore i naspavaju, a ja čil i vedar (mo'š mislit) krenija u susret još jednom radnom danu.
Na poslu sam već duže vrimena sam, kako se to danas već službeno kaže - zbog smanjenog obima posla, dio zaposlenika poslan je na če(š)kanje. Neko Češka, ostali Slovačka. Situacija je čudna, oni koji češkaju kivni su na one koji rade, a ovi koji rade grintaju jer rade i za jedne i za druge i za treće. No dobro. Bit će bolje.

Provodit svakodnevno osam uri u kancelariji sam ka ćuk, za divno čudo, meni uopće nije problem. Više je prednosti nego mana. Radio je isključen do daljnjega, nisam blesav slušat vijesti i reklame, kreiram zvučnu pozadinu po svojoj volji, pošteđen sam olinjalih tračeva iz grada i glupanije, marendajem kad zaista ogladnim, popijem kafu kad mi se zaista pije, a ni komunikacije mi ne fali jer mi svako toliko vrimena neko bane na vrata.

Eto baš jutros, čim je kiša stala, arija se napunila ozonom, otvorija sam ponistre neka mi malo prolića proleti između radnih stolova i razbaca kartušinu po podu. Nije prošlo ni pet minuti, a zanamisto proljetnog lahora, sasvim mi neočekivano u kancelariju uletija jedan bumbar. I to kus bumbara, neki masni, veliki, krilati, moga bi čovik od njega pristojan tingulet napravit. Ma zapravo, pari mi se da ovo i nije pravi bumbar, ali da sad ne kompliciram bezveze, neka bude bumbar i gotovo!

Inšoma, taman sam bija uronija u kompliciranu struktura pramčanoga pika, puste mi formule prolazidu možjanima, a ovi mi se uzzuja, uzvrtija ka prdac u gaćama, vižitaje ormare, škafetine, nikako se ne može umirit i skrasit na jednome mistu. Onda se u nika doba zaleti prema ponistrama pa udre glavom u staklo, ali ga to ništa ne može pokolebat, još se žešće zajuni i nasrće ka Boško Buha na bunkere. Već mu je cilo čelo nabotilo od toliko udaraca u staklo, a meni ga je bilo žal pa sam mu širom rastvorija sve moguće i nemoguće prolaze samo neka šta prije pođe ća!

Aha, kako da ne! Bumbar Boško, već u nokdaunu, smušen i izluđen, nikako ne može razlučit šta je staklo, a šta je otvorena ponistra. Cili se inšempja. I ja sam se vas iznervira pa mu govorin – budalo jedna, kako ne vidiš di ti je izlaz?

Onda sam uzeja niku žutu fasciklu, ne da ga ispeštam, nego da ga lipo usmjerim na pravi put. Računam, prislonit ću fasciklu na staklo pa ću ga mic po mic dovest do pravoga mista.
Šipak! Čim bi primjetija da mu se približavam, uključija bi turbo pogon i zazvrndulja skroz na drugu stranu. Ne bi ga gospe uvatila. Sad mi je skroz diga živac. Glupane dabili glupane, jel vidiš da ti oću pomoć, šta si se pripa fascikle, neš ti nje, vidiš li šta piše na naslovnici – Popis dodatnog materijala za zavarivanje – novogradnja br. 315. Kako ti to može naškodit, ima deset godin da smo taj brod isporučili.
Ma kakvi! Nedotupito i gotovo! Časkon se malo primiri u kantunu pa za minut-dva evo ti ga opet. Bzzzz bzzzz pa tup tup u staklo. Odlučija sam da uopće više neću obraćat pažnju na njega. A šta ću mu ja, kad mu se ne da dokazat!

Umorija se i on. Sija je na prag, samo šta zaplaka nije. Srce mu se uzlupalo. Disa je na škrge. Ponudija sam mu šugaman neka obriše znoj. Reka je – fala, ne triba.

Zapravo, gledajući Boška Bumbara, shvatija sam šta je to efekt staklenika. Ne u onom ekološkom, nego više vako – filozofskom smislu. Cili život gledaš veliki šareni svit pred sobom, sve ti izgleda tako jasno i pristupačno pa poželiš nesputano poletit u visine i daljine. I taman se podigneš, raširiš krila i pohrliš ususret tom velikome svitu, a onda te neka nevidljiva prepreka zaustavi i baci na tle. Šta je sad? Nemaš pojma šta ti se događa, oči vide jedno i šalju signal mozgu da je sve u redu, ma u isto vrime, čelom lupaš li ga lupaš u nešto nevidljivo, ali i te kako opipljivo.



Nakon nekog vrimena nisi više siguran ni u šta. Ne uspjevaš razlikovat kad pred sobom imaš zid od stakla, a kad otvoren put za slobodan let. Počneš se bojat prepreka tamo di ih zapravo i nema jer ti tvoje vlastito tilo pamti sve udarce koje je primilo.

A onda sam se sitija. Isključija sam sva svitla, udunija letriku, zamračija prostoriju. Sve se primirilo, zavladala je tama. Izvana je dopiralo sunce, tice su pivale, dan je bija pun svjetlosti i topline. Bumbar Boško me u nekom trenutku pogleda pa se diga, poletija i pronaša prolaz iz prve! Poletija je vanka, u veliki, slobodni svit. Bija sam sritan zbog njega.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se