Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

- DAN KADA SAM POLETEO -

19. prosinac 2011 ob 21:10 | 68
Rodio sam se dva puta u životu, i to dva puta na isti dan… Nisam baš najpozvaniji da govorim o svom dolasku na ovaj svet, ima daleko upućenijih lica od mene, ali moje drugo rođenje, ono pravo, odigralo se baš na dan punoletstva i ostavilo je na meni neizbrisive tragove koji me, evo, i dan danas prate…



Upisao sam, greškom, srednju ekonomsku, smer finansijski administrator, u nadi da ću izbeći sve one gimnazijske predmete koje sam kasnije zavoleo. Pokajao sam se na vreme, još prvog dana, ali od toga nisam imao ni najmanju korist. Umesto lažne nade gajio sam iskrenu odbojnost prema svemu što me je okruživalo. Dok su se drugi pretežno bavili finansijama i bankarstvom, ja sam se pretežno bavio drugima. Proučavao sam sve te čudne ljude koji su verovali da se u statistikama, tabelama i kojekakvim besmislenim pravilima krije nekakva suština…



Dok su oni pokorno pisali svoje bilanse stanja i uspeha, ja sam krišom, još tada, pisao neki svoj imaginarni bilans koji je bio malo kome razumljiv. Dok su oni kalkulisali brojkama, onako sebično, a opet na sav glas, ja sam stidljivo, u sebi, kalkulisao rečima i smišljao na hiljade izgovora od kojih, eto, danas i živim…



Sazrevanje je, poput fanfara, uveliko udaralo na sva vrata. Pitanje smisla igralo je svoju zavodljivu igru koja mi nije davala mira. Najobičnije varnice pretvarale su se u sveopštu havariju. Pogrešno shvaćeni pogledi u neprijateljstva, činilo se tada, za sva vremena, dok su hormoni ključali i uzimali me pod svoje kao i sve drugo. Bio sam lud, što i nije neka novost, pošto su svi normalni ionako ludi negde oko šesnaeste…



Uzgred, borio sam se na sve moguće načine da ne budem samleven u tom primitivnom jednoumlju. Smišljao sam načine kako da se izvučem odatle što pre. Gotovo sve što se radilo u toj školi doživljavao sam kao lični teror, kao neko nevidljivo silovanje čije posledice trpim i dan danas. Svi predmeti su bili stručni i usko ograničeni – tako da sam i ja, valjda, na kraju, to trebao da postanem?! Ne da nisam ništa naučio, da je samo to, nego su mi ogadili učenje za čitav život. Samo sam nemo posmatrao dane koji su me mimoilazili i maštao o životu koji nisam živeo, a žaleo sam više od svega…



Otprilike tada sam shvatio, u tom periodu, da nije strašno ako te sistem uhvati u zamku, to je sasvim normalno, strašno je ako ne znaš da mu pobegneš, to je već tragično. Dok je definitivno najstrašnije kada tu zamku nazoveš svojim izborom – kao što sam ja naivno uradio?! Zar čovek može da bira u ovom svetu, i to nakon osnovne škole, ili mu je sve postojećim poretkom, porodicom i običajima zadato?!



Može da bira, naravno, samo što ja to tada nisam znao. Mislio sam ono što drugi misle, osećao sam ono što drugi osećaju i pričao sam ono što drugi žele da čuju… Trpeo sam, jer sam bio ubeđen da tako mora. Prilagođavao sam se svima, popuštao, jer me je društvo naučilo da tako manje boli i da se tako lakše prolazi. Umesto da sam svoju ličnost potvrđivao u sukobima koji bi me dodatno ojačali, ja sam se samo kukavički gušio u večnim povlačenjima u stranu i čekanjem da se stvari same reše. Nisam imao sagovornike, nisam imao odgovarajući ambijent, nisam imao ideju vodilju. Sve je, ali sve, činilo se tada, bilo protiv mene…



Nisam bio jedini koji se tako osećao, to je bila opšta pojava, ali sam bio jedini koji se oko toga opterećivao, lupao glavom o zid i pokušavao nešto da promeni. Druge je takođe bolelo, neke od njih verovatno i više nego mene, međutim, svi oni su prevazilazili nametnute probleme tako što su bežali od realnosti i navlačili sebi na leđa još veće breme. Još veće breme koje ih je tek kasnije stiglo i prestiglo…



Meni su večito falile reči, nisam umeo da se izrazim, bunio sam se sirovo, na silu, uglavnom prećutno i podmuklo što je samo dodatno pogoršavalo moj, ionako, poljuljani položaj. Profesori koji su mi predavali nisu bili duhovnjaci koji praštaju, bogate ličnosti, već sujetne kretenčine koje su beležile i pamtile svaku izgovorenu reč. Sve sami veliki ekonomisti koji, ili su bili višak u bankama, ili potpuno neupotrebljivi u svojoj struci, pa su završili kao predavači u školama…



Doduše, nisu bili problem samo naši kompleksi koji su bili u povoju, već njihovi, formirani, koji su nas dodatno provocirali i terali nas da budemo još odvratniji. Nije se znalo ko je prema kome bio gori. Isto kao što smo mi svoju nesreću iživljavali odbacivanjem svega postojećeg, bar jedan deo nas, isto tako su i oni svoju nesreću iživljavali nad nama. Iako se činilo da oni vode glavnu reč, bar na papiru, svi smo odlično znali da će škola vrlo brzo da se završi i da neke od njih nikada više nećemo ni da pogledamo.



Što se kasnije ispostavilo kao tačno…



* * *



Sećam se da sam sa računovodstva uredno bežao još od septembra i da sam imao izostanaka koliko prosečan odlikaš napravi za celo školovanje. Nije bilo te sile koja je mogla da me natera da sednem i da naučim. Takvi predmeti se uče od početka, godinama, korak po korak, a ne preko noći, ili na velikom odmoru pre pismenog. Doduše ja nisam bio spreman da mu poklonim ni jedan najobičniji minut a kamoli veliki odmor, ili, ne daj bože, godinu. Računovodstvo me je zanimalo otprilike koliko i lezbejku muški polni organ. Uz dužno poštovanje lezbejkama i muškim polnim organima naravno…



Nedeljama uoči tog testa uzurpirao sam sve moguće drugove i drugarice da mi pomognu. Spremao sam se da prepisujem, smišljao na hiljade načina da se izvučem - astralnim, oralnim, ventilacionim i ne znam kojim sve putem… Čak mi je padalo na pamet da sednem i da naučim što je, u najmanju ruku, predstavljalo čistu naučnu fantastiku s obzirom na moju tadašnju koncetraciju. U stvari, da budem iskren, učenje kao mogućnost odbacio sam i pre nego što sam uopšte počeo da razmišljam o tome…



Ne da me je gušilo sve to, nego sam bio spreman, da je samo moglo, da dubim na glavi godinu dana samo da ne radim taj test. Osećao sam se nekako bespomoćno i tragično. Navukao sam na sebe takvu bedu i očaj da sam pomišljao i na ono najgore. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, jedino mi nije prolazilo kako da položim…



Prosto je neverovatno kada se čovek nađe u nekom problemu na šta je sve spreman. Da nisam imao te loše faze nikada ne bih naučio da poštujem one dobre koje su, kasnije, usledile… Profesorka me je tada mrcvarila kao nikad i ubijala mi i ono malo samopouzdanja koje sam imao. Ne samo da sam kasnio nekoliko minuta, nego sam od silne napetosti pomešao tone papire sa kojih sam planirao da prepisujem. Drugarice me, odjednom, nisu poznavale, drugovi na koje sam računao nisu došli, dok na ove ostale niko nije ni mogao da računa. Tako da sam bio prepušten na milost i nemilost sebi što je, u prevodu, značilo da sam gotov i da mi je polaganje u avgustu bilo neizbežno…



Još me je i profesorka odmah, čim me je ugledala, poslala u poslednju klupu, onako za svaki slučaj, da se zna ko je gazda, i stavila mi do znanja da će biti rigorozna u ocenjivanju. Zapretila mi je da letim napolje, baš tim rečima, samo ako počnem da zamajavam druge, ili da preturam po džepovima, i da će istog momenta da mi zavali keca ukoliko provali da radim nešto sumnjivo. Doduše njoj je sve na svetu bilo sumnjivo, tako da se i nisam nešto naročito opterećivao oko toga…



Nakon početnog pritiska, koji je trajao, otprilike, predhodnih osamnaest godina, odjednom je nešto čudno počelo da se dešava sa mnom. Osetio sam kako me lagano, pa sve više, obuzima neka euforija koja je, vrlo brzo, počela da struji celim telom. Gledao sam sa neke vanvremenske distance sve te ljude se digitronima i kontnim planovima u rukama, srećan, presrećan, što ne pripadam ovom svetu, što nisam osuđen na konvenciju kao oni…



Osetio sam neku blaženu radost nepripadanja, neku čudnu nadmoćnost, neki viši nivo svesti, dok sam u mislima bio negde sasvim drugde, negde daleko. Sve je, odjednom, postalo lako i jednostavno, dok se taj test, za tili čas, pretvorio u najbanalniju stvar na svetu. Tačno je da nisam znao odgovor ni na jedno pitanje, ali je još tačnije da mi ni jedan od odgovora nije ni trebao, naročito ne za život koji je usledio…



Samo sam skupio stvari i izašao bez reči. Niti sam nekome nešto rekao, niti se sećam da je meni neko nešto rekao, niti me je bilo briga… Profesorka je verovatno u tim momentima isprobala čitav arsenal godinama uvežbavanih uvreda. Mogla je, u krajnjem, da isproba i čitav vojni arsenal – teško da bi me izbacila iz ritma i pokolebala na bilo koji način. Prosto me je bilo briga za sve a ponajviše za nju i njene pretnje…



Čim sam izašao iz škole pogledao sam ka nebu i počeo sam, istovremeno, da trčim i vrištim od sreće. Osetio sam neku posebnu slobodu koja me je obuzimala i vukla napred. Široko sam raširio ruke i prepustio sam se zanosu koji me je oslobađao od svega postojećeg i nosio me ka nečemu potpuno novom. Tada, u tim momentima, trčao sam, a kao da sam leteo. Bio sam budan, a kao da sam sanjao… Jurio sam okolnim ulicama potpuno opijen životom. Radovalo me je sve što mi je išlo u susret. Oplemenjivalo me je sve što sam dodirivao i udisao. Sva čula su došla do izražaja. Svaki detalj, pa i onaj najobičniji, pretvarao se u poeziju. Ja sam se pretvorio u poeziju, svi su se pretvorili u poeziju, ceo svet…



Zalupio sam vrata pred svima, ne iz sve snage, ali taman toliko da se suprostavim, i otvorio sam neka druga vrata, vrata stvaralaštva, iza kojih se i dan danas nalazim. Tada sam po prvi put u životu istinski poleteo otisnuvši se sa obale osrednjosti za koju sam godinama bio čvrsto prikovan. Tada sam po prvi put, onako u potpunost, osetio da mogu da postanem i ostanem nešto sasvim drugo, osetio sam da mogu da osećam, osetio sam da mogu da se pobunim…

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se