Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

- GDE SMO ONO STALI –

26. siječanj 2012 ob 22:05 | 235
Ljudi će te rušiti gde god stignu. Gazićete, iživljavaće se, udaraćete tamo gde si najslabiji. Bićeš njihov izgovor, bićeš njihov trn u oku, bićeš glavni krivac za sve njihove nesreće – i to ne zato što si uspeo, već zato što oni nisu?!



Što budeš bolji pričaće kako si gori. Što se više razvijaš pričaće kako si sve slabiji. Što ideš brže ka nebu trudiće se da te što pre spuste na zemlju, a možda i pod zemljom – sve zavisi…



A i kada im se daješ, kada im širom pružaš ruke tumačiće to kao pretnju. I kada im se od srca otvoriš, kada im posvetiš vreme, kada si iskreniji nego ikad, misliće da ih lažeš, misliće da ih foliraš – pošto ih svi lažu i foliraju?! Misliće da ih mrziš, da im nešto spremaš, pošto ih, navodno, svi mrze i svi im nešto spremaju…



Neostvarenost je ionako najgora bolest…



Pritom mislim na ljude, na obične ljude, na ljude koje srećeš svaki dan – na prijatelje, rođake, kolege… Na ljude gladne tvog bola i tvoje patnje, na ljude koji jedva čekaju da čuju nešto loše, ili da im se požališ. Na ljude koji će te ubeđivati kako su ti najbolji prijatelji, kako ti žele sve najbolje, dok su ti, u stvari, smrtni neprijatelji koji ti žele sve najgore, pa i gore od toga…



Ali nema veze, pusti to… Ako si već krenuo tim putem. Ako ne želiš da budeš kao oni, ako ti je stvaralaštvo postalo smisao života, ako ti je vera u čoveka i ostvarenje humanih ideala jedini putokaz - onda se ne obaziri na to. Onda očekuj to. Onda prihvati to. Nema te njihove prljavštine koja može da naruši čistinu tvojih reči. Nema tog njihovog mraka koji može da priguši tvoja svetla. Nema te njihove bede koja može da dovede u pitanje tvoje bogatstvo…



I bori se, obavezno se bori, ne odustaj, pa makar i za jednog čoveka, pa makar i za jednu ljudsku dušu – bori se i budi ubeđen da tvoja borba nije uzaludna…



I na kraju, ne zaboravi, da si drugačiji, manji, ili tiši… Ti isti koji sada gase vatre u tebi bi ih ložili. Ti isti koji te sada pljuju bi te hvalili. Ti isti koji sada ne mogu da te dostignu bi te vukli za nos…



Ti isti…



Čim ih prevaziđeš. Čim ih zaobiđeš za ceo jedan krug života, samim tim, postaješ njihova najveća prepreka. Tvoja nezavisnost od njih iziskuje njihovu zavisnost od tebe. Tvoji najgori radovi su remek dela u odnosu na njihove najbolje. Tvoje ništa je jače od njihovog sve…



Ti ih više ne zanimaš, bar tako kažu, ali te i dalje neprekidno olajavaju gde god stignu – za svaki slučaj. Ti za njih više ne postojiš, ali se oni i dalje bude i uspavljuju sa tvojim likom?!



U krajnjem, zašto bi te voleli kada mogu da te mrze?! Lakše je, a možda i iskrenije… Zašto bi poštovali tebe i tvoj rad kada su ubeđeni da si zauzeo njihovo mesto?! Mesto za koje nisu bili u stanju sami da se izbore…





Velika je stvar kada shvatiš da ti neki ljudi uopšte nisu potrebni, da ti samo smetaju i da guraju tvoj život na drugu stranu. Prosto te koče, zamaraju, vređaju te i dok te hvale, izvlače ono najgore iz tebe… Umesto da se baviš sobom i ljudima do kojih ti je stalo ti moraš da se baviš njima, da održavaš davno potrošeno prijateljstvo od koga imaš više štete nego koristi…



Iako ti se nekada činilo da će te biti nerazdvojni do kraja života, da to što imate vi nema niko drugi, ipak je to samo iskrivljena verzija realnosti… Vi se čak i ne podnosite, različiti ste u svemu, ogovarate jedno drugo, podsmevate se jedno drugom, ponekad se čak i mrzite?! A dok ste zajedno prećutkujete ono što stvarno osećate, govorite ono što odgovara datom trenutku, trpite se i prilagođavate…



Zašto?! Zašto negovati takav odnos?! Zarad lažnog prijateljstva da se koči istinski razvoj?! Zarad davno potrošene prošlosti da se žrtvuje blistava budućnost koja tek treba da usledi…



Većina tih ljudi nam je, ionako, sredinom u kojoj smo rođeni data?! I nismo imali nekog izbora… Svako životno doba nosi neka nova lica – ne znači da će nam i u srednjem godinama, ili u starosti, odgovarati neko ko nam je odgovarao u ranoj mladosti?! Ako smo sa nekim odrasli, proveli sa njim detinjstvo i mladost, ne znači da sa njim i da zbog njega treba i da umremo?! Ako nam je neko rod najrođeniji ne znači da nam je prijatelj i da nam želi dobro…



Sve je to i više nego relativno, ako se to na vreme ne shvati život se vrlo brzo pretvara u mučenje i robiju. Toliko započetih veza, olako potrošenih reči bačenih u provaliju prosečnosti, toliko pravih izjava ljubavi upućenih na adresu pogrešnih…



Zašto da se klanjamo nekome?! Zašto da se i dalje divimo kada, duboko u sebi, osećamo gađenje?! Zašto da negujemo ono što je odavno uvelo?! Zašto da ulažemo u odnos gde sve gubimo, a ponajviše sebe…



Zašto?!





Mislim da su ljudi u mržnji daleko iskreniji. Mogu da te vole na hiljadu načina, ali te uvek mrze na jedan jedini… Ponekad se uplašim kada me hvale, ne znam šta hoće od mene, ne znam šta da im kažem, neprijatno mi je, ali kada me pljuju i gaze - onda znam da sam dobar, znam da sam rekao do kraja ono što imam i da sam, samim tim, nešto njihovo doveo u pitanje?!



Zlonamerni ljudi u svemu vide lošu nameru. Oni su prosto unapred pripremljeni da traže ono najgore u čoveku. Oni po svom liku projektuju ceo svet – ako su oni ogorčeni i ljubomorni zašto svaki čovek ne bi bio takav?! Ako su oni puni mržnje i zavisti zašto je ne bi pripisali i drugome?! Ako oni poseduju one najgore ljudske osobine zašto ih ne bi, samim tim, posedovalo čitavo čovečanstvo…



Ljudi koji neprekidno doživljavaju zlo i nasilje ni ne mogu da znaju da postoji dobro, a kamoli da ga očekuju… Sve što se dešava oko njih tumače kao napad na svoju ličnost. Šta god da uradiš misle da ih provociraš. Šta god da kažeš, ili napišeš, misle da je njima namenjeno?! Opterećeni su sobom i svaki gest shvataju lično. Sve njima neko namešta, sve njih neko progoni – samo su oni savršeni, samo su oni žrtve svega i svih…



Naučio sam da oni koji te vole – voleće te uprkos svemu što radiš. Možeš da budeš ološ najstrašniji, najgori siledžija, da trguješ ljudima, da se iživljavaš – ništa strašno – oni će te voleti i to će im biti dovoljno. Praštaće ti sve unapred, imaće razumevanja za svaki tvoj gest, jednostavno te smatraju svojim, značiš im kakav god bio…



Isto tako je i sa onima koij te ne vole, sve isto – samo obrnuto. Neće te voleti uprkos svemu što radiš… Ljudi mogu da te proglase za sveca, da krvariš zbog drugih, da pleniš kao čovek u svakom pogledu, da zračiš dobrotom i iskrenošću – njima to neće biti dovoljno. Usresrediće se na ono najgore što vide u tebi, ukoliko ništa ne pronađu onda će da izmišljaju koješta. I to samo zato da bi te sapleli, ponizili pred drugim i održali sliku koju su unapred stvorili. I da bi sebe, bar na trenutak uzdigli…



Mi ne možemo da znamo šta ljudi misle o nama, šta im se vrti po glavi, zašto nam se nekada euforično bacaju u zagrljaj, a nekada okreću glavu i beže na drugu stranu – ali dobro znamo ono što mi mislimo o njima, ono što smo govorili i to nam je dovoljno. Ionako su svi odgovori u nama, drugi ljudi su nam samo ogledala...



U krajnjem, teško da postoje osobe koje nas zaista poznaju. Jedni pričaju o nama bajke, preuveličavaju naše uspehe, dodeljuju nam titule koje realno nismo zaslužili, a drugi se, opet, podsmevaju svemu tome, pljuju po nama gde god stignu, unižavaju i ono malo ugleda što smo stekli...



U stvari, ne znam, valjda je bolje tako nego da ne obraćaju pažnju na nas uopšte. Ovako bar znamo da postojimo...

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se