Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

- SA HULIGANIMA NA GAJBI -

19. prosinac 2011 ob 21:07 | 49
Studiranje sociologije je najobičnija šarena laža u odnosu na život koji sam živeo sa Nikolom i Majom. Devijantnost koju smo proučavali na fakultetu je dečija igrarija naspram kliničkih slučajeva koji su nam non-stop defilovali po kući. Nisam neki pobornik monaškog života, ali u odnosu na ove ljude i notorni alkoholičari spadaju u smešne male zadrte moraliste. Moji nekadašnji cimeri su mi omogućili da uživo vidim, na jednom mestu, sve one psihološke profile o kojima već godinama pišem. No, jedno je pisati o ljudima, a drugo je živeti sa njima…



Naime, delili smo gajbu gotovo pola studenstke godine. Doduše sa Majom bih, iskreno, delio i nešto drugo, krevet na primer, a i razmišljao sam o tome, priznajem, naročito u početku, dok sa Nikolom ne bih delio ništa a naročito ne to drugo…



Njih dvoje su blizanci, moji vršnjaci i ništa više. O njima sam čuo sve najlepše… No, moji su tako vaspitani, a i pripadaju tom vremenu, da o svakome možeš da čuješ sve najlepše. O svakome osim o njihovoj deci, razume se… Naši su se družili u mladosti – zajednička letovanja, zimovanja i sve ostalo… pa su želeli da i njihova deca nastave višedecenijsko prijateljstvo. Omogućili su nam poveći stan na periferiji Beograda i detaljna uputstva, na sto kucanih strana, kako da se ne izgubimo u metropoli…



Kažem kako da se ne izgubimo a ne kako da se snađemo…



Na početku smo imali stvarno fantastične odnose. No, taj početak je trajao sve dotle dok se nismo upoznali… Pre toga smo se viđali tek dva puta godišnje – na našoj i na njihovoj slavi. Čestitali smo rođendane jedni drugima, nove godine, Maji i njenoj mami osme martove… Sa njim sam igrao fudbal i menjao sličice, relativno uspešno, dok sam sa Majom želeo da igram i da menjam nešto sasvim drugo, nažalost potpuno neuspešno…



Svi smo bili studenti, ali nismo svi studirali. Nikola mesecima nije mogao da pronađe put do fakulteta, neprekidno se muvao po stanu, zagorčavao mi život. Dok Maja, za razliku od njega, nije uspevala da pronađe put do stana. Ovaj nije izlazio, ova nije ulazila…



Priznajem da su mi bili simpatični prvih par dana. Ne duže. Doduše da živiš u zoološkom vrtu i šimpanze i guske bi ti bile simpatične prvih par dana… Kamo sreće da sam ja njima bio simpatičan i prvih par minuta. Nakon toga je nastalo sveopšte rasulo. Ovaj je počeo da pravi žurke i da prima u stan sve ljude koji su prolazili pored zgrade. Zatim kada mu je to dosadilo, a dosadilo mu je vrlo brzo… počeo je da prima drugove iz srednje škole, pa drugove iz osnovne, pa bližu familiju, pa dalju familiju, pa na kraju svačiju familiju…



Maja se, za to vreme, brižno zaključavala u svoju sobu obilato koristeći svoje telesne potencijale i pretežno sa muškim delom X populacije pripremala ispite. I to isključivo sa duplo starijim kolegama, druge varjante nisu dolazile u obzir i to isključivo non-stop po principu benzinskih pumpi – samo što su Majine zalihe i zalihe njenih partnera bile očigledno nepresušne za ovdašnje uslove…



* * *



Napravili su od privatnog stana javnu kuću a od dnevne sobe jazbinu. Mislim da je te zime jedino aeorodrom bio posećeniji od našeg stana. Bilo je isuviše ljudi na malom prostoru. Ne uvek, ali taman toliko da mi se zgadilo društvo za čitav život. Od silne buke i gužve poludeo bi i ludak… Glavni grad je u njima probudio one najniže pobude. Za njih se lepilo sve ono što normalne ljude odbija. Neiživljenost je počela da udara na sva vrata, pa, nažalost, i na moja. Imali su na hiljade mana, ali najveća im je bila što oboje nisu priznavali ni jednu od njih…



Dok je jedan dolazio, drugi je odlazio, treći je slušao rok, četvrtom se slušao rep, petom se nije slušalo ništa, ali je svima u inat puštao tehno i pojačavao ton do daske. Šesti je bio gladan, sedmi je hteo da se kupa, osmi mu je potrošio vodu i pokušavao je da zaspi. Devetom se nije spavalo i nije mu bilo jasno kako neko može toliko da spava. Deseti je napokon ukapirao da je kreten, da mu je život sranje, te je počeo da se cereka na sav glas i da nudi gudru svima redom kao rešenje za sve probleme…



Svako od njih je imao neku svoju priču. Važnu, najvažniju, od koje je, po njihovoj verziji, zavisila sudbina čitavog čovečanstva… i nikoga nije zanimala moja priča. Njihove žurke bile su važnije od mojih ispita. Njihov tehno i njihova trava bila je važnija od mojih snova…



- Ko te bre jebe – govorili su mi – ti ne učiš zbog nas, ti učiš zbog sebe. Šta ‘oćeš, da se svi mi prilagođavamo tebi. Ko si bre ti?! Idi u manastir kad ne umeš da se zezaš. Idi u planinu, ili nauči da živiš moderno kao i svi mi. Ko te jebe… -



Sa njima ne možeš da deliš ni planetu, pretesna je, a kamoli sobu, ili krevet. Grabe sve oko sebe, od hrane pa do odeće, drčni su, grubi, bezobrazni, a da rade, naravno, neće ništa. Ne samo da to ne žele, nema veze, nego ismevaju sve druge koji rade. Puni su predrasuda, lepe etikete svakome, ponašaju se kao da su nedodirljivi. Žene su za njih kurve. Žene su za njih najgori idioti. Ali oni i za sebe kažu da su najgori idioti. Sve vreme pričaju kako bi da jebu nešto, kako bi da ga rasture od kurca, da mu ga nabiju onako do grla. Kao da aludiraju na mene, pošto sam im ja, ionako, jedini na dohvat ruke…



Ako im nešto kažeš – vređaš ih. Ako im ne kažeš ništa – vređaš ih i dalje. Smeta im tvoj pogled, smeta im tvoje prisustvo, poručuju ti da iskuliraš, poručuju ti da ga duvaš. Ne smeš da ih gledaš. Ne smeš im ništa. Dok oni tebi smeju i mogu sve… Ukoliko ih pogledaš – gotov si, mada si sa njima gotov iovako. Gledao ti njih, ili ne, sasvim svejedno…



Sve što je plemenito njima je odvratno. Sve što je ljudski njima je smešno. Svi drugi su krivi za njihovu bedu i nesreću. Oni ne vode ljubav, oni siluju. Oni ne voze motore, oni se iživljavaju. Oni ne žive, oni preživljavaju. Nisu u stanju ništa da ti objasne, ali su zato u stanju sve da ti polome. Rečnik im je riznica psovki i asortiman prostačkih lokalizama od kojih može samo da ti se prevrne u stomaku. Ako im to kažeš, a bolje nemoj, prevrnuće oni tebe…



Životni ideal im je da uz što manje znoja zarade što više para. Šetaju se neprekidno u gaćama po kući i pričaju sebi u bradu kako ih sve mrzi, kako ih svi mrze… Onda polegaju po podu, poređaju se kao živi leševi, ovi ostali po krevetima… naruče brzu hranu i alkohol, uključe video igrice, ili kablovsku televiziju, i svesno se prepuštaju kolektivnoj hipnozi. Nekad se naprasno smeju, nekad se naprasno psuju… dok, uglavnom, naprasno ćute. Kada im to dosadi, a njime je sve dosadno, onda počinju da se tuku međusobno. Prvo iz fazona, dok se sve to ne pretvori u istinsku tučnjavu…



Pričaju, uglavnom, o sebi i nikada, naravno, ne krive sebe. Neprekidno se pozivaju na Boga, dok ono što rade može da se pripiše samo đavolu… Sve vreme žderu, podgriguju, kikoću se i menjaju kanale. Onda iz čista mira, bez ikakvog razloga, počnu da se svađaju. Svako svakome psuje majku. Svako svakome jebe sve po spisku. Zatim, takođe iz čista mira, prestaju sa svađom i počinju da se grle, ljube. Živi leševi koji hodaju. Ljudi lišeni elementarne ljudskosti. Ljudi lišeni svega onoga što ih čini ljudima…



Kada takve likove vidiš na filmu – smeješ im se. A i šta bi drugo, ne mogu ti ništa, kao ni ti njima?! Raduješ se njihovoj gluposti na momente očajan zbog njihovog položaja, na momente srećan što uopšte postoje ljudi koji su u goroj situaciji od tebe. Svestan si da je sve to iluzija i da je u realnom životu potpuno drugačije. Međutim, kada sa takvima provodiš najveći deo vremena, u bukvalnom prevodu sa degenericima i budalama, onda ti ne preostaje ništa drugo nego da se smeješ samo i jedino sebi…



U početku sam pokušavao da pričam sa njima, a nakon toga sam pokušavao da ne pričam sa njima i da pobegnem glavom bez obzira. Nažalost, nije mi uspelo ni jedno ni drugo. Šta god da uradiš, sa njima si uvek na gubitku. Ne moraš čak ni da ih poznaješ da bi bio u opasnosti…



* * *



Nikolini roditelji su bogati. Moji nisu. Kupim da jedemo. Spremim da jedemo. Počistim. Postavim. Ne valja. Ne samo da Nikola ne ume da kaže hvala, nema problema, navikao sam, nego sve vreme zakera i ismeva. Ne voli crni hleb. Ne voli beli hleb. Priča mi kako sve to goji, ubeđuje me, a debeo je kao svinja, ima preko sto kila. Pokazuje mi koliko je smršao, a sve je širi i teži…



Vagu je tresnuo o pod, santimetar spalio, a umesto sprave za trčanje, koju je prodao, nabavio je džak za udaranje. Ne samo da ga je postavio usred hodnika, između kupatila i ulaznih vrata, već se i neprekidno tukao sa izmišljenim protivnicima. Što je neprijatelj bio jači na javi on ga je više tukao i mrzeo u snu. Usput mi je uporno objašnjavao da se tako tera negativna energija…



Ne znam, možda, ipak sam mu ja objašnjavao, onako za svaki slučaj, da se negativna energija tako, ipak, privlači. Uz dužno poštovanje džakovima naravno…



Nikola je non-stop na nekoj dijeti, i to navodno od sutra, i to navodno od ponedeljka, i non stop jede. Svemu nađe zamerku. Jogurt mu je kao voda. Voda mu ne valja ništa a mrzi ga da pređe ulicu i da kupi flaširanu… Priča mi kako mu smeta nered i prljavština, a nikada ništa nije počistio i pospremio. Davi me kako su alkohol i cigerete štetne a sve vreme je pijan i pali cigaretu za cigaretom. Kaže mi da ne umem da spremam hranu. Kaže mi da sam debil. Kaže mi, a nakon toga mi se satima izvinjava. Pa opet sve iz početka, pa opet sve u krug…



Žalim roditelje koji gaje takve idiote. Proglašavaju ih genijalcima još pre rođenja. Završavaju škole umesto njih, hrane ih, svlače, oblače… i sve to da bi ih ti isti idioti, sutradan, pljuvali i tukli zato što im, navodno, nisu omogućili ništa?! Tako od malena, tako svaki dan… Roditelji umesto da prate talente svoje dece oni prate svoju decu. Idu sa njima i na pišanje ukoliko treba. I umesto da im drže moralne lekcije oni im drže onu stvar da se ne bi slučajno upišali…



I kao po običaju, ta deca se najviše upišaju u životu. Upišaju se već na prvoj prepreci…



Zato sam ja sve više zahvalan svojim roditeljima zato što mi u materijalnom smislu nisu pružili gotovo ništa i zato što su mi pomagali time što mi nisu pomagali uopšte. Gde ćeš bolju pomoć od toga?! Gde ćeš bolju pomoć od nepomaganja?!



* * *



Sveopšte rasulo je trajalo svega nekoliko meseci, negde do Nove godine, sve dotle dok nas gazda napokon nije izbacio iz stana. Roditelji su nam istog momenta obezbedili novi, nešto manji stan, ali ovoga puta je uz stan išla i nova cimerka Sanja. Dok se Nikola, vidno razočaran kako fakultetom, tako i sobom, vratio kući…



Nikada mi se više nije javio. Doduše nije mi se javljao ni dok smo živeli zajedno, a zašto bi sada?! Tata mu je, čujem, otvorio kladionicu, dok Maja planira da otvori solarijum… I neka, to je lepo – neće valjda knjižaru, kiosk, ili neko mesto gde, ne daj bože, mora da se radi…



Rekoše mi i da Nikola dobro zarađuje i da dobro živi. Svaka mu čast. Bar tako kažu naši gradski malomeštani koji samo po prifitu i određuju kvalitet nečijeg života… Kažu da je dobio i auto – i to onaj ogroman, i to onaj najskuplji… Dobio je i neke VIP ulaznice, svečane lože, propusnice za gde god… Samo što je, nažalost, poodavno izgubio sve drugo a naročito ljudske kriterijume. Umro je pola veka pre svoje smrti. Umro je čim se rodio. Sahranio je u sebi ono najvažnije, ono ljudsko, ono plemenito, dok će ostalo, ono nevažno, da sahrani kada stvarno umre…



Što se tiče cimerke Sanje o njoj ćemo neki drugi put, neku potpuno drugačiju priču. A i o čemu bismo inače, a i o kome, ako ne o njoj?! Pa da…

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se