Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

- TRAGANJE ZA SOBOM -

25. siječanj 2012 ob 11:14 | 337
Negde oko punoletstva sam osećao najveći strah. Nisam znao šta ću sa sobom, nije moglo ništa da me ispuni, da na duže vreme zaokupi moju pažnju. Sve što sam radio, ili što sam planirao da radim, bilo je isprazno. Ja sam bio isprazan, odnosno sam način života koji sam vodio, kao i ljudi sa kojima sam provodio najveći deo vremena… Sve je bilo nekako usiljeno – od škole, međuljudskih odnosa pa sve do bednih društvenih zbivanja koja su mračila i ono malo svetlosti što je tinjalo u meni…



Ceo taj period bio je ispunjen nekom samorazarajućom unutrašnjom borbom koja je podsećala na stralne odrone kamena sa najviših stena. Gotovo svaki susret, sve što se dešavalo u meni, kao i oko mene, izazivalo je stravične lomove i provaliju.



Tražio sam se na sve moguće načine, u svemu, svuda, ali nisam mogao da se nađem…



Nisam imao dovoljno snage da se izborim sa drugima, nisam ni znao kako da se borim, niti tačno za šta?! Samo sam tavorio, od danas do sutra, lomatao se po mraku sopstvenog bespuća koje me je nagonilo da neprestano bežim, bežim i bežim… Svaki novi dan predstavljao je jedan novi poraz. Ređala su se sve sama poniženja sa kojima sam se teškom mukom nosio nastojeći da održim sebe u celosti. Što sam silazio dublje i odlazio dalje shvatao sam da sam sve nemoćniji i izgubljeniji…



Gotovo da ni jedan kroj postojećeg društva nije bio sačinjen po mojoj meri, po ljudskoj meri. Sve što se nudilo bilo je – ili preširoko, nekako lažno, preambiciozno, ili previše usko, ispod časti, nisko. Izbegavao sam sve te nametnute modele koji su dominirali plašeći se da ne izgubim sebe. Izbegavao sam prvo prepadnut, iz straha, da me ne odbiju svi ti ljudi koji su to vodili, dok sam nedugo zatim sve to odbacio svestan da to nije za mene i da mi nije potrebna podrška onih kojih ću kasnije da se stidim…



Definitivno je najgore kada shvatiš da nema tog ambijenta gde možeš da se ostvariš kao čovek, gde možeš da izraziš sebe na jedan ljudski način, da oplemeniš svoje biće i da sretneš sebi slične. Gde god da se okreneš vidiš samo neljudske ambijente koji pokušavaju da te usisaju pod svoje. Vidiš samo obezličene i obezduhovljene prostore koji stvaraju isto tako obezličene i obezduhovljene ljude. Uostalom ni ne možeš da očekuješ zdrave plodove od društva koje je fazi metastaze, niti od duhovnih bogalja da se bore za humanije odnose…



Dobro se sećam svih tih praznih priča koje sam morao da odslušam, svih tih nedovršenih likova koji su baš u tim trenucima, baš meni, pričali svoja životna dela. Sećam se, pred očima mi je i danas sav taj besmisao kroz koji sam morao da se probijem kako bih došao do sebe. Koliko samo priča o modi, o nezaboravnim utakmicama, koliko samo primitivnih tračarija koje su dodatno zagađivale ono što je bilo poodavno zagađeno. Koliko samo bola i patnje, uzdržavanja i potiskivanja ni zbog čega…



Da sam, još tada, potražio podstrek u sebi, a ne u ljudima oko sebe, gde bi mi bio kraj. Dok ovako, nisam bio načisto ni sa njima, ni sa sobom – mrzeći obe strane istovremeno. Njih zato što me ne prihvate onakvog kakav jesam, a sebe zato što uopšte gubim vreme sa njima i tražim duhovno utočište u ljudima koji ni ne znaju šta to znači…



Da sam samo znao da odmah ustanem, istog tog časa i da odem, da napustim na vreme sve to. No, ja sam pokorno slušao, prilagođavao se, lupkao snishodljivo druge po ramenu, smešio se zajedno sa njima gubeći dan za danom, vraćajući se uvek na isto – sabirajući i vraćajući uvrede istom merom, potpuno nepotrebno. Otprilike tada sam shvatio, u tom periodu, da je najgore od svih izdajstava kada svakodnevno, u svemu, izdaješ samoga sebe. Kada zacrtaš jedno a uradiš nešto sasvim drugo..



Prosto sam se ježio svih tih kockarnica, stadiona, diskoteka, igraonica, prostorija političkih stranaka – svih tih mesta sazidanih zarad pukog interesa, profita, gde su ljudi vešto gurnuti u drugi plan, gde samo imitiraju život. Najstrašnije sam se ježio a opet sam odlazio tamo sa drugima, u traganju za sobom, uveren da radim nešto dobro…



Međutim, kako je vreme prolazilo nešto se prelomilo u meni i umesto promocije počeo sam da se bavim kritikom svega toga. Užasavala me je sama ta pomisao svođenja ljudi na publiku, na idiotizovane posmatrače. Sama ta pasivnost, pokornost, potpuna usisanost u postojeće je nešto najgore što nekome može da se desi. Tačnije prisustvo bez prisustvovanja, učestovanje bez učestovanja, uloga bez uloge - aplaudiranje spektaklima od kojih čovek ne da ne može da progleda, da prosvetli sebe, već, naprotiv – da potpuno zaslepi od svih tih veštačkih blještavila koja mu se nameću…



I kada bih otišao tamo, na takva mesta, osećao bih se kao mušica u paukovoj mreži. Što sam ostajao duže osećao sam sve više neku nevidljivu mrežu kako me sve jače steže pokušavajući da me zauvek proguta. Tamo nisam postojao kao umno biće sa svojim afinitetima, već kao sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Niko me tamo nije pitao šta volim i šta želim, niti se prema meni odnosio kao prema čoveku, sa istinskim simpatijama, već kao prema mušteriji i potrošaču. Tamo nisam nailazio na humaniste otvorenog srca koji bi me ljudskom toplinom naterali da se ispovedim, da otvorim dušu, već samo na račundžije, najobičnije kalkulante koji gledaju kako da te što bolje iskoriste…



Napokon sam shvatio da nema takvog ambijenta i da treba sam da ga stvorim – najpre u sebi, u svojoj glavi i u svom srcu, pa zatim i izvan sebe, udruženim snagama, zajedno sa drugim ljudima – počevši od svoje kuće i ulice pa sve do svog grada, zemlje i celoga sveta. A i shvatio sam, takođe, da tugaljive romantičarkse pričice koje sam do tada pisao neće ništa da promene, pa ni mene samog, a kamoli okolnosti koje me okružuju. Zato sam se okrenuo angažovanoj književnosti i temama koje će da afirmišu istinske ljudske principe ne svodeći čoveka na sveproždiruću kantu za đubre, pokretni masturbator, čiviluk, ili strašilo – već na samosvesno ljudsko biće svesno sebe, svoje istorije i svoje budućnosti…



* * *



Sećam se kako sam godinama unazad šetao gradom, sam samcijat, tragajući za utočištem i ljudskom toplinom. Sudarao sam se u prolazu sa hiljadama ljudi koji su verovatno tražili to isto, pogled podrške, najobičniji zagrljaj ili dodir, u vapaju za bar malo pažnje. Verujem da sam baš u tim silnim mimoilaženjima sa drugima, u svim tim gužvama usamljene gomile i razvio stvaralačke impulse koji me danas prate nastojeći da objasne sve i da pronađu smisao u svemu…



A i kako sam mogao drugačije?! Kome sam mogao da se obratim za pomoć?! Ovamo ti popovi drže propoved, pričaju ti o rajskim vrtovima na nebu dok ih sebi stvaraju na zemlji, a naspram njih te obrađuju političari nekom svojom demagogijom. Nesvesno se klanjaš i jednima i drugima, ljubiš im ruke, ni ne sluteći da su oni ti koji treba tebi da se klanjaju i tebi da ljube ruke jer ih održavaš tu gde jesu?! Kome da se obratim – kada ti od detinjstva nameću polupismene heroje u večnoj jurnjavi za loptom, kriminalce, nasilnike, siledžije - prosto te teraju da im se diviš i da ih oponašaš. Kome – kada uz njih, rame uz rame, idu i neiživljene polugole devojke na koje, po definiciji, treba da se ložiš ukoliko želiš da te društvo prihvati, da budeš u trendu. Ne svaljujem krivicu na njih, oni su samo žrtve svega postojećeg, ali objasni ti to njima…



Kome da se obratiš za pomoć kada se svi zajedno kuvaju u tom začaranom loncu koji sagoreva sve što je ljudsko. Pritom ne mislim da za tim loncem stoji neka zla veštica kao u poznatoj bajci, kako vele vernici za satanu, već profit koji određuje intenzitet kuvanja i mešanja. Što je više neiživljenih potreba stvorenih na veštački način to je jača i vatra, kao i broj onih koji u njoj mora da sagore zarad opstanka te nemani. Što je ljudima gore oni pričaju kako im je bolje nastojeći da održe privid sreće i uspešnosti – što se uostalom dešavalo i meni…



Sve do nedavno sam stvarao imidž mačo – momka uzdižući kult tela do krajnjih granica. Tukao sam se, trenirao koješta, zastrašivao neke nedužne ljude pokušavajući da se dokažem u sferama gde je nemoguće dokazati se kao čovek. Palio sam se na sve ono čega se sada gnušam. Umesto da sam radio nešto konkretno, da sam pomagao drugima, ja sam svakodnevno išao u teretanu i dizao tegove – tačnije samopouzdanje. Umesto da sam razvijao svoje talente ja sam razvijao rekorde po igraonicama. Umesto da sam tragao za ambijentima i ljudima koji će mi pomoći da širom otvorim krila, a kasnije i da poletim ka novim svetovima, ja sam se zanosio kojekakvim glupostima ne shvatajući da vreme neumorno prolazi i da ću da se pokajem vrlo brzo…



Nemo sam posmatrao svoju generaciju kako raste i sazreva, kako se dokazuje u oblasima o kojima ja nisam mogao ni da sanjam. Sve mi je bilo teško, sve je bilo nekako izvan mene, isprečilo se na hiljade pitanja na koja nisam mogao da odgovorim, niti da naletim na nekoga ko bi mi usput, bar u prolazu, nešto došapnuo. A nisam imao ni neko političko ubeđenje koje bi me nosilo, niti sam pripadao nekoj muzičkoj grupi koja bi me povela sa sobom, niti je meni tada neko pripadao koga bih ja poveo sa sobom…



Najgore je kada shvatiš, kada priznaš sebi, da je u svemu, ali u svemu, neko bolji od tebe. Kada u sebi ne možeš, nakon toliko neprespavanih noći, da pronađeš ništa originalno, ništa posebno, ništa što bi ti dalo dodatnu snagu da ustaneš i kreneš dalje. Najgore je kada shvatiš da si samo proizvod društva, rob sistema vrednosti kome pripadaš i ništa više… Niti sam se bavio umetnošću, niti sam znao šta je umetnost – jedino što me je održavalo u životu bili su uredno negovani snovi koji su me nabeđivali da će stvari da se promene preko noći i da ću da uradim nešto veliko. A i ti snovi koji su mi se tada motali po glavi nisu bili moji, već snovi društva kome sam pripadao…



Plašim se i dalje tog perioda, svih tih godina bačenih u nepovrat. Doduše i to ima dobrih strana – uvek kada mi je teško samo se prisetim tog ponora iz koga sam se jedva izvukao i potrčim još brže. Samo se prisetim svih muka i situacija u kojima sam se nalazio i bude mi lakše.



Definitivno ništa ne može bolje da zaplaši prošlost od naše budućnosti koja nam se sa svih strana smeši…



I zaista, budućnost je karta na koju igram. Imam sasvim dovoljno godina da promenim sve ono što mi se ne sviđa na sebi i da održim ono što mi se sviđa. Prednost čoveka koji stvara je što se neprekidno bavi sobom, kao i svetom oko sebe, i poput Ivice i Marice, kad god zakorači u mračnu šumu, on za sobom ostavlja tragove. Kako će taj čovek proći – da li će iza njega ostati večni tragovi, ili će ih nekakve ptice i vukovi usput pojesti - to niko ne zna, pa ni on sam. Na njemu je da traga, da radi ono što najbolje zna, a na drugima je da otkrivaju te tragove, da ih slave i da na osnovu njih stvaraju neke nove, još bolje…



Nažalost, uvek će biti onih koji će ih uklanjati, šutirati ih i gurati na stranu, ili ih jednostavno krasti i prisvajati za sebe bez ikakve zahvalnosti, ali sve je to život i teško da ima te priče koja bi mogla da ih ukloni…





Javljaju mi se danas sedamnaestogodišnjaci, ljudi koji upravo proslavljaju punoletstvo – razumem ih i pre nego što mi nešto kažu. Pričam sa njima, pričam o sebi jer jedino o sebi i može ispravno da se priča… Pričaju mi kako bi da prevare život, da ga izigraju alkoholom, lakim drogama ili bekstvom u drugu zemlju, ali ne shvataju da gde god da odu ne mogu da pobegnu od sebe?!



Bol zaista oslobađa čoveka – pomaže mu kao ništa drugo na svetu?! Dok se susrećem sa promašenim ljudima, sa ljudima koji nisu pronašli sebe, nepogrešivo osećam njihovu tragediju - kao izlečeni bolesnik koji prepozna tek zaraženog?! Kao da sam u tim najkritičnim godinama svog razvoja uneo u sebe sve te karaktere, pojave koje su me naterale da istražujem dalje?!



U suštini, kada se stvari dovedu do kraja, čovek postaje lek samome sebi, jer se neprekidno izražava, nema više nesuglasica sa sobom jer sam način života koji vodi postaje takav da mu nesuglasice postaju profesija?!



Ono što je moj najveći životni problem to će postati moja najbolja priča?! Ono što neko naziva krizom identiteta ja to nazivam životnim pozivom?! Ono što neko naziva jedinom mogućom istinom ja to nazivam jednim od puteva kojim ću proći. A i zašto bi čovek ovladao jednim putem, proglasio ga svojim, držao se njega kruto i slepo, kada može da ovlada svim putevima i da ih deli sa svima?! Mislim da je to meni bar malo uspelo…



Prihvatiti sve znači razumeti sve. Razumeti sve znači oprostiti sve, svakome ponaosob a ponajviše sebi. Sve ostalo je posle manje – više lako, jer opterećenja gotovo i da nema. Let je neizbežan…

Komentari 1

moraš se , ako želiš komentirati
neeVena
neeVenaprije 4 godine

Svaka cast! Posebno za ovaj deo < Međutim, kako je vreme prolazilo nešto se prelomilo u meni i umesto promocije počeo sam da se bavim kritikom svega toga. Užasavala me je sama ta pomisao svođenja ljudi na publiku, na idiotizovane posmatrače. Sama ta pasivnost, pokornost, potpuna usisanost u postojeće je nešto najgore što nekome može da se desi. Tačnije prisustvo bez prisustvovanja, učestovanje bez učestovanja, uloga bez uloge - aplaudiranje spektaklima od kojih čovek ne da ne može da progleda, da prosvetli sebe, već, naprotiv – da potpuno zaslepi od svih tih veštačkih blještavila koja mu se nameću…>

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se