Dečak koji je na rekreativnu poneo razvod svojih roditelja

09. srpanj 2015 ob 21:36 | 87
Deca su ljudi sa najvećom dušom, sačuvajte to dete u sebi. Ovo je potresna priča o empatiji.
Razumite i prihvatite po svom izboru.

Piše: Jasmina Jovanović

Ta rekreativna nastava je od samog početka
bila nekako neuobičajena. Prva stvar koja je
bila neobična za tu školu bio je sam termin
polaska. Čak dve nedelje nakon početka
raspusta. No dobro, to uopšte nije značilo
neku negativnost ili neki problem, mali broj
dece je tako rano putovao negde sa svojim
roditeljima. A i lepo vreme im je bilo skoro
pa zagarantovano. Valjda vrućine nije
trebalo da ih uplaše na jednoj šumovitoj
planini. Deca, računajući mog
sedmogodišnjeg sestrića su se radovala.
One dve nedelje bez škole su im pokazale
šta su dokolica i dosada, tako da je u tu
ruku, termin odlaska bio odličan. Bili su već
željni neke akcije i nekih promena.
Već prvo veče, sestra me je zvala i požalila
se da joj je dete uznemireno i da je plakao
i želeo kući. Sutradan kada se čula sa još
jednom mamom saznala je da je i njen sin
plakao, ali i većina dece tog razreda. Šta su
se raspekmezili, pitala se ona, znajući da
imaju odličnu učiteljicu, lepo vreme i
sasvim pristojan smeštaj i obroke. Trebalo
je samo da se igraju! To je bilo jedino što
se očekivalo od njih. Sutradan uveče, kada
se čula sa učiteljicom nije planirala da se
čuje i sa detetom, samo da vidi da li je sve
u redu, ali je učiteljica insistirala da nađe
dete da popriča sa majkom .Dečak nije
plakao, ali je bio neraspoložen i
mrzovoljan, što uopšte nije bilo u skladu sa
njegovim temperamentom i vedrom
dušicom. Bilo je neobično što je tražio da
čuje i oca. Bio je užasnut kada mu je majka
rekla da tata nije tu. “Kako nije tu? Zašto
nije tu ?“-pitao je plačnim glasom. Jedva je
bio umiren majčinim ubeđivanjima da je
tata na poslu, i da naravno, kao i uvek,
mora da se radi.
Svaki dan je neka tuga izbijala iz svake
njegove reči. Učiteljica je takođe bila
neraspoložena, iako se trudila da se to ne
oseti u razgovoru. Deca su bila tužna i
plačljiva i mame su, umrežene kao i uvek,
zabrinuto nagađale šta bi to moglo da
bude sa njihovom decom. Dani za povratak
su odbrojavani sa nestrpljenjem. Ni jedno
dete se nije požalilo ni na šta konkretno, a
opet svi su bili nekako tužni i mrzovoljni.
Niko nije znao koliko i deca čeznu da se
vrate kući i zagrle svoje roditelje. Oba
roditelja. I koliko njih je gutalo knedlu
spremajući jedno pitanje koje ih je sve
vreme mučilo, a koje im do ove rekreativne
nije padalo na pamet. I svi su stigavši u
svoja porodična gnezda isto pitali roditelje.
To su za par dana, sve one umrežene
mame shvatile, komentarišući decu i
rekreativnu nastavu. To pitanje bilo je muka
svim onim malcima koji su umesto da dišu
planinski vazduh i igraju se tešili svog
neutešnog druga koji je plakao kao kiša
svaki dan, i svojim suzama zamračivao
vedro nebo.
„Mama, a jel se i vi razvodite?“- bilo je
pitanje sa sedam dana neizvesnosti velikom
knedlom.
Mame i tate su se našli u čudu. Uplašeni
pogledi i drhtavi dečiji glasovi ukazivali su
da se ne radi o šali. I da pitanje nije
retoričko. I tu, nakon tog pitanja, lagano se
klupko tuge odmotavalo, i mame su sa
olakšanjem shvatile da ono nerasploženje
na rekreativnoj nije zato što je neko
maltretirao njihovo dete, već zato što su
zajedno sa svojim drugom tugovali i patili.
Njegovi roditelji su se razvodili.
Neposredno pred polazak on je to saznao i
tu svoju muku je poneo na put. Njegov svet
je bio srušen, i on je te krhotine poneo sa
sobom, pokušavajući da shvati.
Moj sestrić je postavljao pitanja i tražio
rešenje. Još uvek se negde u svojoj detinjoj
neiskvarenoj duši nadao da će se nešto
promeniti i da će se Rastkovi roditelji
pomiriti. Ali i da se to njemu i njegovim
roditeljima nikada neće dogoditi.
-„Mama, a zašto se oni razvode?“
-„Mama, a šta ako se i tata zaljubi u nekog,
kao Rastkov tata u Marinu?“
-„Mama, a jel obećavaš da se ti nećeš ni u
koga drugog zaljubiti osim u tatu?“
-„Tata, ajde molim te poljubi mamu i jako,
jako je zagrli!“
Njegovi roditelji su bili užasnuti.Kada im je
konačno dete stiglo shvatili su koliko je ceo
razred patio sa malim Rastkom. Svako veče,
učiteljica bi ga satima tešila i pokušavala da
ga smiri, dok su mu cimeri ne znajući šta će
njih da dočeka kada se vrate kući, pravili
društvo i podjednako plakali. Jedini dan
kada je mali Rastko bio raspoložen bio je
dan kada je doneo odluku, i ponosno i
zaverenički je podelio sa svojim drugovima.
Kada poraste, ubiće Marinu, tatinu devojku!
Ta misao mu je čitav dan držala oči suvima
i osmeh na licu. Iskrivljen, mučenički osmeh
deteta koje pati. Sreća, pa je učiteljica,
namučena i sama potrešena, saznala za
plan i dugom pričom, i molbama i
ubeđivanjima ga jedva razuverila da niko ne
treba ni da ubija ni da bude ubijen.
Moj setrić je pričao danima o tom utisku. I
danima se videlo da je potrešen iskreno i
do srži, koliko samo deca mogu biti.
-„Mama, ja sam tešio Rastka.“- rekao je
jedan dan svojoj majci.
-„Kako si ga tešio, srećo?“- pitala je moja
sestra iznenađena.
-„Paaa, rekao sam mu da je njegova mama
baš lepa i da će se njegov tata sigurno
jednog dana kada se „odljubi“ od te
Marine, ponovo zaljubiti u njegovu mamu. I
ponovo će biti porodica.“
Danima i ja sam pod utiskom. Danima
razmišljam kako je sve to moguće i zašto?
Ko smo mi da se tek tako udajemo i ženimo
bez istinske ljubavi, promišljanja i
ubeđenosti da je to „dok nas smrt ne
rastavi“? Ko smo mi da „slučajno
napravimo“ dete ili „slučajno“ ostanemo u
drugom stanju, pa da se posle razvodimo,
maltretiramo i nanosimo bol svom detetu?
Ko smo mi da se zaljubimo u nekog drugog
pa posle „puj pike ne važi“, dete neka pati
ja sam se zaljubila?!
Naravno, sasvim druga stvar je kada žena ili
muškarac trpe nasilje ili bilo koji oblik
zlostavljanja pa je razvod neminovan. Ili
kada neko krene stranputicom, oda se
alkoholu, drogama i raznim porocima. Te
stvari su van ove priče, i tu se spašava živa
glava i razvod je verovatno spas i olakšanje.
Ne znam. I ne bih volela ni da saznam.
Ali ove smrtničke, sebične sitnice, koje ljudi
rade da bi ugodili sebi a pri tom o deci
uopšte ne misle, te stvari me beskrajno
rastužuju. I ne verujem da je „bolje i dobar
razvod nego loš brak“, jer taj brak je neko
učinio lošim. Nije brak loš “zbog razvoja
kišne gliste“! A nije ga mogao učiniti lošim
niko sem to dvoje koji su u njega
dobrovoljno stupili. Zašto nisu bolje birali?
Jel ih neko naterao na to? Jel ih neko
kidnapovao, ili im ugovorio brak?
Da, znam da sam staromodna, i svašta
nešto još, će mi pripisati čitaoci ovog
teksta. Da, ovo je 21.vek i skoro da je
moderno razvesti se, i stvarno ne bih imala
ništa protiv razvoda, da deca ne ispaštaju
te roditeljske ideje.
Ali se iskreno nadam, da će biti i onih koji
će više gledati svoju decu i njihovu dobrobit
nego mane svog bračnog druga. Možda će
neko odustati od svoje Marine kada ovo
bude pročitao… Odustati od razvoda…
Pogledati svoju ženu ili muža drugim
očima, napraviti kompromis, popričati,
otvoriti dušu, zamoliti za uslugu, izvesti
nekog na romantični izlazak, udeliti
kompliment… Jer i mnogo pametniji od
mene (a ne sećam mu se imena na žalost)
dao je savet roditeljima: “Najbolje što otac
može da uradi za svoju decu, je da voli
njihovu majku.“ I obrnuto, dragi moji, i
obrnuto – majka da voli njihovog oca.
Znate da život koji je pred našom decom
neće biti lak, zašto onda da još od malena
pate a da direktni uzročnici tog bola
budemo mi koji smo ih rodili…

Komentari 10

moraš se , ako želiš komentirati
marinca
marincaprije 1 godinu

Imam tri sina i razveo sam se posle 20 godina braka,ja još neznam sam sa sobom...a kako je trk njima dvojica kod mene a najmlađi kod majke..teško je...baš!!!

Lady_M
Lady_Mprije 1 godinu

Shvatili smo se.

Altera
Alteraprije 1 godinu

sve krece od komsiluka i rodbine kad navale, zeni se pa se zani, ppa se udaj, vreme ti je, pa je samo to vazno, ubiju te u pojam ubede da je smak sveta ako ostanes sam, a neki ljudi bolje da nisu decu pravili, moj predlog je da se za roditeljstvo polaze psiholoski test pa kad se dobije odobrenje, e tek tada porodicu stvarati .. mozda ovo zvuci jos gore od gore pomenutog razmisljanja revoltirane autorke, ali... mislim da treba da postoji kontrola radjanja i stvaranja porodice, pa i u brak meni ne bi mogli da udju nestabilni partneri i nezreli, a rodbina i komsiluk neka izvade nos iz tudjeg zivota da ne kazem nesto gore ...

Lady_M
Lady_Mprije 1 godinu

Možda bi bilo dovoljno da žive časno.

Altera
Alteraprije 1 godinu

ne moze, nismo svi isti, razliciti smo i to je u redu, ali nije u redu ovako neodgovorno rusiti te male velike svetove :)

Lady_M
Lady_Mprije 1 godinu

Marina je drolja!
Sa posla ili nekog sajta. :)

Altera
Alteraprije 1 godinu

A Marina ko Marina
Negirala me skroz
A meni se samo prohtjelo
Da spavam sa njom....

Lady_M
Lady_Mprije 1 godinu

Ovde je akcenat na deci i njihovom saosećanju prema drugaru koji pati, o njihovim osećanjima.

nikolinavv
nikolinavvprije 1 godinu

Sto ljudi sto sudbina...

-AntEa-
-AntEa-prije 1 godinu

:(( uhhh ...

cistoca djecje duse je nesto najljepse na ovom svijetu
svojim stavom o razvodu kao jednoj temi i odnosu prema djeci kao drugoj temi necu sada "narusavati" jer ... to je prica za neko drugacije mjesto :)

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se