Dan

23. prosinac 2014 ob 22:24 | 29
Znaš, moram nešto da ti priznam, tebi će to možda zvučati glupo, smešno, ali mene tišti to što ne znam kakav je bio dan kad sam te prvi put sreo, i dao bih sve svoje stihove... sve neizgovorene reči od kojih nastaju, sva ćutanja,
u nebo gledanja .. za minut sećanja na taj dan, samo da ponovo osmotrim oblake, da ponovo osetim miris Beograda
samo da ponovo čujem kako ulice grme .. baš sve bih dao za te zaboravljene fragmente..
Važne za ove reči koje žvrljam po papiru, jer, kako dovraga da pišem o tebi, kada ne znam kakvo je bilo vreme,
koliko sati, da li je bilo podne ili veče, da li sam pretrčavao ulicu na crveno, da li me je psovao neki taksista ili vozač trole ..
I šta se sve izdešavalo pre prvog susreta sa tobom, ja stvarno ne znam, zbog toga me često hvata tuga,
osećam veliki stid..
Znam, smešno je, ali mene je zaista sramota, jer, šta ako me neko stvarno pita kakav je bio dan kad sam upoznao tebe i ja zaćutim, zagledam se u vrhove svojih patika, počnem da grizem donju usnu, uzmem da češkam bradu
nelagodu i stid krenem da sakrivam šeširom ..
U oči ne smem da ga pogledam, poteram razgovor poput vetra na drugu stranu zamutim reči ko barže Dunav, i tako vrdam u krug, pričam o sportu, psujem vlast, raspitujem se da li su na Kalenić pristigle prve jagode, ima li ljudi na Adi, da li su mu kući svi zdravo i dobro ..pa ga na kraju potapšem po ramenu, kažem kako moramda žurim negde i da me baš neko upravo sada čeka, da kasnim, drsko ga ostavljajući bez odgovora, kakav je bio onaj dan
kad sam te prvi put sreo.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se