Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

.. nešto arhaično

06. studeni 2014 ob 21:06 | 44
Evo jedne priče o jednom mladiću koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku tražio osobu koju nikada nije video, a koju je voleo. Radnja se zbiva u Njujorku negde kada je II svetski rat završen.

Osoba, mladić je oficir i njegovo ime je Džon Blanckort.
"Ustao je, kaže, sa svoga sedišta sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku, zategao svoju vojničku uniformu i počeo da pažljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku.
Tražio je devojku koje je njegovo srce poznavalo, ali čiji lik nije mogao da zna.
Devojku sa crvenom ružom.
Njegovo interesovanje za ovu devojku počelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi.
Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim što je bio sadržaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, već sa zabeleškama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zaključio da iza tog rukopisa stoji jedno biće koje je promišljena duša i jedan duboki um.
Na prvoj strani knjige našao je čak ime i prezime prethodnog vlasnika.
To je bila gospođica Kolis Mejhel.
Potrošio je dosta vremena i truda i pronašao je čak i njenu adresu.
Živela je u Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se predstavio i pozvao je da se dopisuju.
Sledećeg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledeće cele godine i još jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.
Svako slovo padalo je na plodno tlo.
Započela je romansa.
Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatražio sliku, ali devojka je odbila da je pošalje.
Njemu je to bilo još privlačnije.
Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, neće puno značiti za njega kako ona izgleda.
Kad je došao konačni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak.
7 sati uveče na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.
" Prepoznaćeš me", - pisala je devojka " - po crvenoj ruži koju ću nositi na mom reveru."
I tako, u 7 sati uveče on je bio na stanici i tražio očima devojku koju je njegovo srce volelo ali čije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ružom" kaže, dopustiću da sam Blancard priča šta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba išla je prema meni; bila je visoka i vitka.
Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena, njene oči su bile plave kao neki cvetovi.
Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odražavale čvrstinu ali i odlučnost.
Obučena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao proleće koje je oživelo.
Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivši da ona na reveru svog odela nema crvenu ružu.
Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je prešao preko njenih usana i rekla je samo:
"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru ?"
" Skoro nekontrolisano, - piše mladić dalje, - načinio sam još samo jedan korak ka njoj a onda, tačno iz nje, ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ružu.
Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.
Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta već iznosenim šeširom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama.
Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.
Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola.
Tako me je želja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu, ali ipak moja težnja za ženom čiji je duh tako bio spojen s mojim i obuzeo moj, bila je tako duboka.
I ona je tu stajala.
Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osećajno;
njene sive oči su imale svetlucavi i svetli sjaj.
Nisam oklevao.
Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane.
I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav već nešto posebno, nešto čak i bolje od ljubavi.
Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan.
Ispravio sam se kao pravi vojnik,
otpozdravio i pružio knjigu ženi, iako dok sam govorio osećao sam neku gorčinu razočarenja.
Ja sam poručnik Džon Blancard a vi biste morali biti gospođica Mejhel.
Tako mi je drago da smo se našli ovde na ovoj stanici.
Da li biste prihvatili da vas izvedem na večeru ?"
Ženino lice se rasteglo u prijatan osmeh.
"Ja ne znam šta sve ovo treba da znači, mladiću" - odgovorila je.
" Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otišla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ružu na moj kaput...
I rekla je da ako me pozovete na večeru, da vam kažem da vas ona čeka u velikom restoranu preko puta.
Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije teško razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.

Prava vrednost ljudske duše se vidi u odgovoru na neprivlačno.


Neko je napisao: " ...kaži mi koga voliš i ja ću ti kazati ko si .."

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se