Rekla je

29. listopad 2014 ob 21:01 | 58
Rekla je:
"Kad porastem, biću balerina,
kao što je bila moja mama.
Postaću dama i udaću se za svog baletana."

"A, jel mogu ja da budem tvoj baletan?"

"A, jel umeš da se ljubiš?"

"Umem!", rekoh i poljubih je u obraz.

"Ne tako!"

"Nego kako?!"

"Onako filmski!"

"A, to ono kao bajagi..."

"Me ne, izistinski"

"Izistinski!?"

"Da, izistinski."

"Hajde, pokaži."

"Važi. Zažmuri prvi
i otvori malo usta."

"A ti?"

"I ja ću svoja,
pa kad ih prislonim na tvoja,
a ti se onda isplazi."

"Ma, necu da se plazim!
Na šta to liči?!"

"Pssst, ne viči!

To se tako radi samo.
Hajde, dođi da probamo."

"Hajde."

"Hej, stani, ne tako jako!"

"Pa kako?"

"Polako.
Evo ovako!"

I onda se ona meni
prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni,
ja njoj,
a onda istovremeno
jedno drugom
sve dok nam se jezici
nisu dotakli.
U početku malo stidljivo,
kao da se ispituju, a onda sve
hrabrije
i smelije
počeli su da se dodiruju,
da se gurkaju
i da se igraju.
I mogli smo tako
da se plazimo
ko zna do kada,
samo da smo imali
dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada
kad počnemo da duvamo
jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili
i raspravljali
ko je prvi počeo da diše.
Hvatali bismo
jedno drugo za nos
i takmičili se
ko moze bez vazduha
da izdrži više.

"Pazi, ne sme da se vara
i da se diše."

"Znam"

"Ti dišeš!"

"Ne dišem!"

"Lažeš!"

"Ne lažem, majke mi!"

Malo je falilo
pa da se onesvestim.
Pred očima mi se pojavilo
nekakvo plavilo,
al' nisam hteo
prvi da popustim.
Posle me je sve do uveče
jako boleo nos.
I tad, a još kao dečak,
shvatio sam
da kad se voli
mora i da boli.
I tako smo se mi plazili,
duvali jedno drugom u usta
i vukli za noseve
čitavih nedelju dana,
sve dok nas
slučajno nije zatekla
jedna starija dama,
a koja se i inače brinula o njoj
i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se čak ni pozdravili.
Sutradan,
zajedno sa drugom decom,
jurio sam za kolonom
cirkuskih kola
koja je napuštala nas grad.
Mahali smo onako trčeći
i gurajući se i spotičući
jedno o drugo,
vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona
i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica,
ali sam morao da pazim
da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom
da joj se isplazim,
ali ona je već bila daleko.
Ne znam zašto,
al toga dana
kod nas je padala kiša.
Al nije ni bilo
baš nešto puno sunca.
Bila je
samo neka čudna tišina
i praznina.
Kao da je sve ono
što je lepo
otišlo zajedno sa njom
i cirkusom.
Ostala je samo
jedna livada,
ugažena trava
u obliku kruga
i tuga.
Ponekad,
kada se zateknete tamo,
negde izvan grada,
ako li malo slušnete,
čućete dva razdvojena
dečija srca
kako se jure,
dovikuju i traže
da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta
i da se plaze.
Jos uvek obilazim
cirkuske šatre
tražeći svoju balerinu
i ako je ikada
budem sreo,
pitaću je samo jedno tada:

"Koliko dugo može da izdrži bez vazduha?"

Ja, evo,
sve do sada......


slika 1865265

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se