Gde smo, šta se događa?

04. svibanj 2015 ob 15:22 | 226
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, jogurt i pecivo ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.
slika 1925316

Komentari 1

moraš se , ako želiš komentirati
fenix13
fenix13prije 1 godinu

Sve je počelo prije osam mjeseci. Netom prije toga doživio sam ljubavno razočaranje, toliko glupo da je bolje da o njemu i ne govorim. Moja je patnja bila još mučnija jer sam se sramio što patim. Da bih se lišio te boli, iščupao sam si srce. Zahvat je bio jednostavan, ali ne i jako učinkovit. Sjedište jada još je bilo tu, nalazilo se posvuda, ispod i iznad moje kože, u mojim očima, u mojim ušima. Osjeti su mi bili neprijatelji koji me nisu prestajali podsjećati na tu glupu priču.

Tada sam odlučio ubiti svoje osjete. Bilo je dovoljno da nađem unutarnji prekidač da bih upao u svijet ravnodušnosti. Bilo je to osjetilno samoubojstvo, početak novoga života.

Otad više nisam trpio bol. Više ništa nisam osjećao. Iščeznuo je olovni
pokrovac što mi je ometao disanje. Kao i sve ostalo. Živio sam u svojevrsnom ništavilu.

Isprva mi je laknulo, a onda sam se počeo grozno dosađivati. Pomišljao sam da opet uključim unutarnji prekidač i shvatio da ne mogu. To me zabrinulo.


Glazba, koja bi me nekoć ganula, sada me ostavljala ravnodušnim. Čak i temeljni osjeti vezani uz jelo, piće ili kupanje ostavljali su me hladnim poput leda. Bio sam ujalovljen posvuda.

Nestanak osjećaja nije mi teško pao. Majčin glas preko telefona bio mi je puka neugodnost, poput curenja vode. Nisam se više brinuo za nju. To je bilo prilično dobro.

No ostalo nije bilo kako treba. Život se pretvorio u smrt.

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se