srbi ihrvati

29. rujan 2016 ob 15:13 | 18
Objavljeno: 8. Avgust 2015.
I ovde i tamo
Srbi i Hrvati: Jezik „spojenih sudova“

Hrvati_i_Srbi_-_Povijest_jedne_averzije-3243

Posle privatnog i nezvaničnog dogovora 1850. godine između pravoslavnih i katoličkih korisnika srpskog normativnog jezika iz Vukove jezičke reforme, posebno sastavljeno latiničko pismo za katoličke korisnike toga jezika postalo je konkretno pismo za moguće zamenjivanje srpske milenijumske azbuke, što je bila milenijumska iskazana praktična težnja katolicizma.I ona se ostvarivala praktično zabranama ćirilice u okupaciji Srba i planski svakovrsnom favorizacijom hrvatske latinice u komunističkoj Jugoslaviji, naročito posle Novosadskog dogovora (1954).

Kratak opis neurednog stanja srpskog jezika i pisma

Srbi, posebno komunisti i njihovi potomci Srbo-Jugosloveni i danas pate, kao „ostavljena mlada“, za Jugoslavijom i oslabljenim „bratstvom-jedinstvom“ posebno između njih i nekadašnjih istodržavnih sugrađana Hrvata. Srbo-Jugosloveni imaju bar Titov grob u Beogradu gde redovno posle 1980. godine idu da se zajednički siti isplaču s bivšim privrženicima „bratstva-jedinstva“. Drugi to nemaju. („Niko nema što Srbin imade.“)

Jedan narod – jedan jezik a i jedno pismo blizu je…

Da su Srbi i Hrvati „isti narod“ svojevremeno su tvrdili i „oci hrvatske nacije“ kao što je Ante Starčević, ali i najveći hrvatski lingvisti kao što je bio Vatroslav Jagić.

Da su, na neki način, ostali isti narod, i dans tvrdi jedno od najvećih i najpoznatijih imena iz srpske lingvistike prof. dr Dragoljub Petrović. Istina, Petrović, za razliku od „otaca hrvatske nacije“ takođe nalazi na osnovu istorijskih činjenica da je to zaista bio jedan narod, tj. da su Hrvati u prošlosti bili, po nekim svedočenjima, „jedno periferno srpsko pleme“, što nije daleko od istine da je reč o „jednom narodu“ prema rečenom Anti Starčeviću i Vatroslavu Jagiću koji su govorili da je to „isti narod“ koji sebe zove „Hrvati“ ili „Srbi“. Ništa čudno što su Hrvati toga vremena zvali jezik iz Vukove reforme i „hrvatski ili srpski“. Bliski su u tome da je to, ipak, isti narod u kome se pojedinci zovu „kako hoće“.

Ništa nije, onda, čudno, što je „isti narod“ dobio i jedan standardni jezik. Jer ako je reč zaista o jednom narodu, kako bi mogao biti jedan narod, a da ima dva različita jezika. Vuk (Karadžić) bio je, sticajem okolnosti, taj koga je Beč „osposobio“ da, kao lična jezička institucija, izvrši radikalniju reformu predvukovskog srpskog književnog jezika (kud je jezik, tu je, naravno, i pismo). Vukova reforma se polako u narodu primala jer je Vuk izabrao onaj tip jezika na kome je narod već stvarao usmenu/narodnu književnost, jer su tadašnji srpski pisci pisali za „višu klasu“, tj. za one Srbe koji su se stigli opismeniti, posebno u okviru Austrougarske, dok je u Turskoj imperiji bilo manje opismenjenih Srba, jer su svi imali gotovo isti status („raja“, nešto kao i danas kada malo koga od Srba ima dobar pas za šta da ujede, jer ili mnogi rade ni za šta, ili rade za koru suvog hleba uz smanjivanje plata i penzija, a povećanje cena).

Vukovo ujednačavanje Srba i Hrvata u jeziku

U Vukovo vreme, dakle, pogodno tle beše da se Srbi „raspravljaju“ i uskoro počnu da se „dopisuju“ na postojećem narodnom prostom jeziku i uprošćenom (ćiriličkom) pismu.

Pošto je deo Hrvata i mnogih neizjašnjenih katolika u nacionalnom pripadništvu Hrvatima ili Srbima) takođe u narodu govorio tim jezikom, a malo i pisao, njima beše takođe „nezazorno“ da prihvate još pre Srba za koju godinu (1861) zvanično taj jezik (prvi put tada pod imenom „jugoslovenski“ u hrvatskom saboru) koji je Hrvatima poslužio za njihovo nacionalno izgrađivanje i proširivanje na sve što je bilo katoličke verske ispovesti. To jezičko jedinstvo Srba i Hrvata odgovaralo je Beču, jer je Austrougarska, ubrzo po prihvatanju Vukovog jezika kod Hrvata i Srba, dobila na upravu (okupaciju) velikog broja Srba i dela Hrvata koji su s „muhamedancima“ i pravoslavnim Srbima živeli u to vreme u oblastima današnje Bosne i Hercegovine. I oni su se, većinom, smatrali Srbima muhamedanske vere. Tako su, u stvari, po onome što malopre rekosmo, Srbi, Hrvati i današnji Bošnjaci našli u jednom jeziku pa su pripadali i jednom narodu. Danas su to tri naroda i dobili su, logično, u skladu s političkim stavovima i određenjima, i tri jezika. Svi su ti, danas posebni politički jezici, lingvistički izdanci, bez sumnje, istog jezika – Vukovog prostonarodnog srpskog jezika uzdignutog na rang standardnog jezika.

Tako su to bili i ostali „spojeni sudovi“ istoga „rajinskog naroda“ koje povezuje isti Vukov standardni jezik koji je politički evoluirao u ovim novim, našim vremenima.

Dok je tog istog jezika, onaj ko danas sluša Srbe, Hrvate i Bošnjake (o Crnogorcima je neka nova, a opet sasvim slična pričica u vezi s jezikom) videće nekakvu razliku u jeziku, ali niko neće moći lako, ako nije odavde, da tvrdi o kojem je jeziku od novoimenovana tri jezika reč. A i kad vidi predstavnike ta tri naroda neće ni odokativno da uoči neku veću razliku iako oni međusobno za sebe misle da su „najlepši“ i „najbolji“.

Tako, dakle, od Vuka naovamo u standardnom jeziku Srba, Hrvata i Bošnjaka (Crnogorci su, rekosmo, posebna pričica) nema nikakvih suštinskih razlika, iako različito zovu osnovnu namirnicu („hleb“ i „kruh“ i osnovni jutarnji napitak „kafa“, „kava“ ili „kahva“) kad svi jedu i piju, ne osećaju nikakvu razliku u ukusu ni kada to rade svi zajedno.

Dakle, i razdvojeni državno i politički, ostadosmo jezički isti. Vuka niko nije zamenio novim Vukom ni novim jezikom. To što su osamostaljene standardne jezičke varijante i nekim jezikoslovnim i pravopisnim sitnicama, gotovo da se nije ništa promenilo u mogućnosti našeg međusobnog jezičkog (spo)razumevanja.

A da je to jedan (isti narod) dokazuje i onaj prvi neinstitucionalizovani Književni dogovor u Beču (1850) eksplicitno. Već u prvoj tački Dogovora (pisao ga Đura Daničić na latinici a potpisali Vuk i nacionalno neizjašnjeni katolici takođe svi na latinici) jasno je zapisano: „jedan narod treba jednu književnost da ima“. Dakle, eto, tada je izričito rečeni da je reč o „jednom narodu“, pa samim tim i jednom jeziku i, naravno, jednoj književnosti, jer, zaista, kako bi jedan narod imao dve književnosti (na različitim jezicima)?

Ujednačavanje s Hrvatima u latiničkom pismu…

Na tom privatnom dogovoru u Beču (1850) postoji u zabelešci Dogovora i jedno pismo (latiničko). Jer bi bilo neverovatno da jedan narod i jedna književnost imaju dva pisma (mada se spominje da „nam je književnost različita po bukvici“, pa se valjda tada verovalo da će i pismo biti jedno, možda to latiničko kojim je zapisan Bečki književni dogovor). Zašto bismo imali dva pisma kad to niko drugi ni tada ni danas nema u standardnom jeziku? Imaju jedino, večni „izuzetnici“ – Srbi. Oni imaju dva pisma, ali danas u srazmeri: ćirilica – 10 odsto, latinica – 90 odsto. Samo Srbi to imaju. Hrvati imaju latinicu 100 odsto, Bošnjaci su izabrali takođe istu latinicu 100 odsto. Tako su Bošnjaci od ranijeg gotovo sto odsto ćirilice, prešli gotovo sto odsto na latinicu. Tako su se u pismu Bošnjaci priključili Hrvatima i Srbi su se priključili Hrvatima, osim ovih desetak procenata. Prema tome i Bošnjaci i Srbi gotovo da su se izjednačili s Hrvatima. (Crnogorci su opet posebna pričica. Izjednačili su se uglavnom u pismu s Hrvatima, ali su izmislili i dva nova slova „meko š“ i „meko ž“, pa su zato, kako rekosmo, oni posebna „pričica“.)

Srbi danas, posebno njihove institucije, ne znaju ni šta će ni kako će ni u jeziku ni u pismu…

Lingvistička je činjenica i tačna spoznaja da narod i danas stvara jezik, a standardni jezik (koji ima ulogu u olakšanom sporazumevanju i narodnom objedinjavanju) normiraju lingvisti u jezičkim institucijama i određuju pismo standardnog jezika. Svi evropski i svetski jezici regulisali su pitanje pisma u jednoazbujčju. Hrvati, kao vlasnici „hrvatskog jezika“ na vukovskoj osnovi, izabrali su pismo po svetskoj praksi (jednoazbučje u hrvatskoj latinici), Bošnjaci su se priklonili u pismu Hrvatima, ostalo je da se Srbi takođe priklone Hrvatima, a do toga ih deli svega desetak procenata preostale srpske ćirilice. Srbima danas u tom priklanjanju Hrvatima u pismu nimalo ne smeta i narodna odluka u Ustavu Srbije, u kome u Članu 10. jasno piše da su službeni „srpski jezik i ćiriličko pismo“.

Srbi se toga ne drže, jer su uz pomoć i lingvista izmislili svetski „izum“: „službeni jezik“ samo za državu i njene najviše institucije, a za narod su odobrili „neslužbeni jezik“, pa se taj „neslužbeni jezik“ u javnosti može pisati čime hoćeš, a Pravopis srpskoga jezika (Matica srpska, Novi Sad, 2010) pored službene ćirilice po Ustavu odobrava i standardno pisanje jezika Srba na „latiničkom pismu iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“ (čitaj ispravno: na hrvatskom latiničkom pismu).

Srpska jezička i alfabetska praksa izvan srpskog Ustava i izvan celog sveta

Neko i nekako, izgleda, uvek mora da bude izuzetak u svetu! Jer, kakva je to nauka o jeziku ako i u njoj nema izuzetaka. I ko bi bio izuzetak ako to nisu Srbi. Ako niko neće, Srbi će potvrditi pravilo da ništa i nigde ne postoji bez izuzetaka. „Bela vrana“, ako nije za druge, rezervisana je, čini se, uvek za Srbe.

Tako su i zato, eto, Srbi izuzeci u svetu danas po pisanju svoga standardnog jezika.

Srbima je hiljadu godina nametano, umesto ćiriličkog, latiničko pismo. Nema okupacije Srba u kojoj Srbima nije nametana latinica. Jedino im nije bilo nametano pismo u vreme vladavine Turske imperije. Turci su (do)pustili da preživi Srpska pravoslavna crkva i da u njoj preživi ćirilica. Po oslobođenju od Turaka, ponovo je oživelo nametanje Srbima latiničkog pisma. Vukova reforma jezika i pisma izrodila je postojanje dva pisma za jedan jezik. Pravoslavni Srbi pisali su, po tradiciji i navici, srpskom ćirilicom, a Hrvati su pisali latiničkim pismom – gajicom, koja je bila objedinjeno latiničko pismo Srba katolika i Hrvata. Kako su kasnije Srbi katolici asimilovani gotovo svi do jednog u hrvatski nacionalni korpus i otkako je stvorena Jugoslavija, hiljadugodišnje akcije za polatiničenje Srba sada su dobile šansu da se taj posao završi pošto je za taj isti jezik stvoreno i drugo pismo, latiničko. Dok nije bilo drugog pisma za jezik Srba, latiničenje se događalo, ali samo u direktnim okupacijama delova Srba. U Srbiji je bila srpska ćirilica uglavnom jed(i)no pismo sve do Novosadskog dogovora (1954). Tada su, tek u komunističkoj Jugoslaviji, moćne (bez ikakve kontrole) vlasti i institucije pod Brozom uspele ono što nije moglo trajno da uspe hiljadu godina preko spoljnih okupacija Srba. Tek pod komunističkom vlašću zloupotrebljeni lingvisti i srpske jezičke institucije uspele su da najtrajnije do sada, kroz školstvo pre svega, većinu Srba „prevedu“ na hrvatsko abecedno pismo.

Pokušaji, posebno u vreme Slobodana Miloševića (kada je ćirilica dobila formalnu prednost i vraćena makar u sve državne institucije) i u vreme Koštunice (kada je ćirilica dobila formalnu stopostotnu ustavnu zaštitu (sto posto ćirilice za jezik Srba ili jednoazbučje), lako se „izigravaju“, jer se u Srbiji odredba o službenom srpskom jeziku i ćirilici „bagateliše“ u širokoj javnosti, a jedino je primenjuju i dalje u državnim kancelarijama. Izvan njih srpske azbuke nema više od desetak procenata. Tako se u Srbiji javlja još jedan od hiljade i hiljade izuzetaka.

U Srbiji je izuzetak i po tome što čak i lingvisti imaju nakaradno tumačenje da ustavna odredba o ćirilici ne važi za svakoga. I jedini srpski lingvisti u svetu smatraju da je „legalno i legitimno“ da za jezik u javnoj upotrebi ne važi Ustav, pa se „javna upotreba jezika“ razlikuje od odrednice „službena upotreba jezika i pisma“. Čak i srpski lingvisti misle da u „javnosti“ može i neustavno pismo, a ne znamo gde, valjda u „tajnosti“, samo tada mora ustavna ćirilica.

Srpski narod – narod s premnogo izuzetaka

Sve su to srpski izuzeci, pa čak i izuzeci izuzetaka u svemu, u svim pojmovima. Tako ne bi bilo netačno opisati Srbe kao „narod izuzetaka“.

Za razliku od takve situacije u Srbiji sa srpskim jezikom i pismom, u Hrvatskoj imamo nešto sasvim drugo i drukčije. Hrvatske jezičke institucije koje su uspele da vukovski srpski jezik pretvore u „hrvatski jezik“, usele su nedavno da i srpsku ćirilicu legalizuju u njihovoj nauci kao hrvatsko pismo. Tu se potvrđuje svedočenje prof. dr Dragoljuba Petrovića da je poznati (nedavno preminuli) lingvista Dalibor Brozović, videvši da će Srbi, po svoj prilici, napustiti ćirilicu, rekao svojevremeno D. Petroviću da oni „nemaju ništa protiv ćirilice“ i dodao: „Dapače, ako se Srbi nje budu odrekli, Hrvati će je zdušno prihvatiti kao svoje pismo.“[1] I pošto su je se Srbi već odrekli u 90-ak procenata, hrvatski lingvisti su proglasili i ćirilicu kao „hrvatsko pismo“ To zasnivaju na činjenici da su neki Hrvati pisali i ćirilicom i da je postojala i „hrvatska ćirilica“ u koju ubrajaju, pre svega, poznatu „bosančicu“ koja je sada „njihova“.

Istina, Hrvati nisu otišli toliko daleko u pohrvaćivanju ćirilice, pa nisu, kao neki srpski lingvisti i filolozi, izmislili sastavljača te latinice. Nisu, recimo, proglasili Gaja ili nekoga drugoga da da je sastavio iz opšte ćirilice „hrvatsku ćirilicu“. Za njenog sastavljača nisu slagali, jer imaju nekakvog naučničkog rezona koji im ne dozvoljava da baš sve slažu u vezi s pismom, kao što je naš filolog izmislio da je Vuk stvorio i današnju hrvatsku latinicu. Hrvati, ipak, nisu, dakle, „svojoj ćirilici“ izmislili autora. Ona je ostala bez tog podatka, ali se, eto, stvorila nekako sama od sebe. I rekli su istinu: neki Hrvati svojevremeno su pisali svoja dela na tri pisma: na glagoljici, latinici i ćirilici. To je, bez sumnje, tačno, kao što je tačno da su i neki Srbi pisali i glagoljicom, i latinicom i ćirilicom.

Ali, hrvatski lingvisti ne idu putem kojim idu srpski lingvisti u pismu. Oni i ne pomišljaju da u današnji svoj standardni jezik vrate neko od preostala dva pisma kojim su se u istoriji služili. NJihov Pravopis ostaje u jednoazbučkom rešenju pitanja pisma. Očigledno, neće da svoj narod dele danas po pismu. A naš, na primer, predsednik Matice srpske Dragan Stanić, alijas Ivan Negrišorac kaže ovakvu mudrost u vezi s pismom: „Nama je, Zbiljiću, istorija dala dva pisma, i to mora da se poštuje“, pa zato samo standardni današnji jezik Srba mora da bude dvoazbučan. Znači, čovek smatra da treba poštovati sve što ti „donese istorija“, pa nikad se ne treba boriti protiv okupacije, jer je to donela istorija“. Nisam nikada čuo da je neki predsednik matice drugog naroda takvu „mudrost“ izjavio.

Dakle, zahvaljujući svojim lingvističkim i državnim institucijama, Srbi će postati narod koji će se, kao i Bošnjaci, prikloniti hrvatskom pismu. I tako će nam svima uskoro biti jezik još jedinsteniji nego u vreme Jugoslavije. Srbi su na putu da se, tek posle Jugoslavije, konačno približe sto posto u pismu s Hrvatima. Ako je lingvistički jedinstven jezik (a jeste), zašto da ne bude jedinstven i u pismu i tada niko više neće moći lako znati je li to srpski ili hrvatski jezik. Tako će Srbi i Hrvati ponovo biti jedan narod kao u vreme Starčevića, Jagića i biće „jedan jezik“ i „jedna književnost“ kao u Vreme Bečkog dogovora (1850).

Ko ide napred, a ko nazad, Srbi, izgleda ne shvataju, jer nemaju institucije koje jedine mogu da obezbede napredak svom narodu na osnovu novca koje im narod teško obezbeđuje za rad na narodnu „polzu“.

Srbi su, tako, delimično „prekodirani“ u svom književnom jeziku a posebno danas u pismu. I to više nisu oni Srbi koji su bili do 1868. godine, kada je usvojena reforma srpskog jezika i pisma Vuka Stef. Karadžića. Ocene reforme Vuka Karadžića bile su i ostale različite do danas. Jedni ga smatraju izdajnikom koji je izveo reformu jezika, koja je Srbe potpuno udaljila od „književnog jezika“ i bogate jezičke tradicije do Vuka, dok ga drugi smatraju jednog od stotinu najznačajnijih i najvećih srpskih gorostasa. Treći su oni (među kojima je i moja malenkost) jkoji smatraju da je najveći gubitak za Srbe u tome što je Vukova jezička reforma uistinu prekinula onu važnu nit koja se ogleda u jezičkoj standardno evoluciji, a ne „revoluciji“, koja nas ne udaljuje do te mere da, bez prevođenja na današnji jezički standard, mi gotovo ništa ne možemo razumeti ako čitamo danas starije srpske zapise i dela od pre dvesta i nešto godina, recimo. Na taj način Srbi se jesu udaljili u jeziku više nego što je razumljivo i korisno od samih sebe u tradicionalnom smislu, više nego što se to dogodilo u jezicima mnogih drugih naroda. Ipak, okolnosti, pa i one u jeziku naroda i pisaca pre Vuka, kao i ideja jugoslovenstva i zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca tj. političko i državno objedinjavanje Južnih Slovena u jednu državu, umnogome je uslovio i jezičko objedinjavanje Srba i Hrvata na onom tipu jezika (to je bio jezik srpske narodne usmene književnosti i govora „prostoga“, neopismenjenog u velikom procentu u vreme Vuka) koji je bio u govoru onoga dela srpskoga naroda koji se graničio i spajao s Hrvatima. Tako je izabran jezik govora onih Srba, koji je io prihvatljiviji Hrvatima. Sticaj okolnosti i političke usmerenosti toga doba iznedrio j, preko Vukove reforme, onaj tip jezika koji je značio udaljavanje od jezika drugih pravoslavnih Slovena, Rusa pre svega. A udaljavanje Rusa od Srba i danas je u politici očigledna američko-zapadnoevropska opcija. I to Srbe neprekidno ubacuje u nove i nove probleme.

Smatramo, ipak, da je kasno za ispravljanje, odnosno ukidanje Vukove jezičke reforme. NJeno ukidanje donelo bi dvostruku nevolju. Srbi bi se morali ponovo učiti starom tipu svog književnog jezika koji oni danas veoma malo razumeju razumeju i njime ne govore, pa bi bukvalna kontrareforma Vuku donela nove probleme koji bi se teško mogli rešiti. To bi bila nova jezička revolucija u vidu kontrarevolucije u jeziku, to bi bio novi „jezički lom“ kod Srba i niko ne može znati koliko bi od toga moglo biti koristi. Mi mislimo da prevelike koristi od kontrareforme u srpskom jeziku teško bi bilo. I teško bi bilo koristi od toga ako bi Srbi danas postali narod novog jezika na koji bi se moralo prevoditi s hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika. Srbi bi se tako izopštili iz onih novoimenovanih naroda koji su se politički „izrodili“ uglavnom iz srpskog naroda. Da ne govorimo o novim problemima Srba u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori, ako se tamošnji Srbi s „novim jezikom“ ne bi razumeli s bivšim istojezičkim delovima srpskog naroda. Mislimo da bi dobitak tada od kontrareforme u standardnom jeziku Srba bio mali ili nikakav i da bi bilo i velike štete.

Predlog srpskog rešenja jezika i ćirilice danas

Šta onda činiti u srpskom jeziku i pismu? Šta je predlog rešenja.

Prvo, potrebna je delimična kontra reforma, tj. vraćanje srpskog jezika na jedno pismo, tradicionalno pismo – srpsku ćirilicu nez ijednog pisma u alternativnoj upotrebi. Jer, alternativna pisma (ćirilica i latinica), tj. unikatno dvoazbučje nefunkcionalno je u jeziku, donosi mnogostruke štete, pa i ekonomske, mentalno, politički i identitetski opasno razbijaju srpski narod, što niko drugi u svetu ne radi. Uz to, ujednačavanje Srba s Hrvatima u pismu, formalno će uticati na nipodaštavanje srpskog jezika u svetu u korist „hrvatskog jezika“ i srpski jezik će uticati na posmatranje srpske kulture kao hrvatske potkulture. A, još, to će uticati na greške u „knjiženju“ srpskog jezičkog stvaralaštva u „hrvatsku kulturnu baštinu“, i to se u svetu već neko vreme događa. Srbi, dakle, treba ubuduće da prestanu da svoj jezik pišu latinicom koja je specijalno sastavljana da Vukov srpski jezik pišu katolički korisnici srpskog jezika (među njima i Hrvati).

To, naravno, ne znači da se pomirimo s tim da se srpska književna dela svrstavaju na osnovu pisma u hrvatsku kulturnu baštinu, jer svako zna da je srpski jezik u prošlosti, pa i danas još piše, milom ili silom na glagoljici, ćirilici i latinici. Nije, dakle, osnovni razlog vraćanja Srba samo na ćirilicu u svom jeziku zbog tih grešaka u uvršćivanju srpskih dela u „hrvatsku kulturnu baštinu, nego je to najpre važno zbog čuvanja srpskog tradicionalnog identiteta na ćirilici i zbog toga što je opasna deoba jednog naroda po pismu u svom jeziku. I ta opasnost znači i olakšanu asimilaciju latiničkih Srba katolika u drugi nacionalni korpus.

Drugo, srpski standardni jezik danas, uz svođenje na jednoazbučnost u srpskoj ćirilici, treba da podrazumeva i srpsko ujednačavanje u izgovornosti. Potrebna je, jer je za objedinjavanje srpskoga naroda korisna, i jednoizgovornost. Ona treba da važi za standardni jezik u službenoj upotrebi, a ne bi podrazumevala književnost i svakodnevni govor, kao neknjiževni, nestandardni jezik.

Srbi treba, dakle, da se međusobno objedine u pismu i izgovoru kao što su to učinili oni koji su ostali danas izvan srpskog nacionalnog korpusa, a služe se tim istim jezikom. Svi su se oni uglavnom objedinili u pismu i izgovoru, osim Srba koji su i danas i dvoazbučni i dvoizgovorni.

U svemu drugome duži je proces. Jezičku evoluciju u normiranju treba da sprovode neprekidno stručnjaci u institucijama. Neophodna i neizbežna jednoazbučnost i jednoizgovornost u jezičkom standardu, pak, lako je i brzo ostvariva preko institucija i školstva.

Dragoljub Zbiljić

srpskikulturniklub.com

Ostavite komentar

(Obavezno)

(Neće biti objavljeno) (Obavezn

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se