★ ★ Postoje ljudi ★ ★

02. kolovoz 2015 ob 07:22 | 141

Postoje ljudi sa kojima ne moraš
razgovarati da bi ih razumeo.
Ne moraš ih ni viđati,
ni poklone im slati,
ne moraš o njima ni misliti,
a raduješ im se kada ti,
ne tražeći dozvolu,
iznenadno,
niodakle,
nezvani,
u život banu.

Postoje ljudi kojima
ne moraš pisma pisati,
ne moraš ni na njihova odgovarati,
ne moraš im znati kućnu adresu
ni maternji jezik,
a bliski su ti,
znani,
toliko stvarni i prisutni
da utiču na tvoja godišnja doba,
na ritam tvog stiha,
boju glasa, rimu,
izbor odeće,
restorana,
ili jela i vina.

Postoje ljudi o kojima
ne znaš gotovo ništa,
ništa više nego što znaš o ptici
koja ti slučajno
na tren zakrili vidik
dok zablenut odsutnim pogledom
stremiš u nebesa,
u nedođin,
a mislima na dole,
u utrobu zemljinu,
kao u sopstvenu,
u nedokučivi mrak u srcu svetiljke
koja ti nekom nevidljivom rukom nošena
ponekad osvetljava put.

Postoje ljudi koji ti
običnim e-mail-om
umesto sijalice
upale malo sunce
na plafonu polumračne sobe
u kojoj već danima
bezuspešno pokušavaš
doneti odluku
da li ima smisla
još jedanput spremiti doručak,
još jedanput menjati posteljinu,
još jedanput premetati po mozgu
da li sve to mora
baš tako da se zbiva
ili si ti negde debelo omanuo
i sada nema nazad,
to ti je što ti je.

Postoje ljudi koji ti
u praznu čašu na stolu,
na kojoj se nejasno ogledaju
tragovi tvojih prezrelih usana
i vlažnost odbegle suze,
svojom nedodirljivom rukom
sipaju najopojnije vino
baš u trenutku
kada je kazaljka
umalo skliznula
na onu stranu
na kojoj si obeležio
kraj svega,
kraj sveta.

Postoje ljudi koji u svojim mislima,
vukući za sobom
svoje neodlučne korake
u besciljnim lutanjima
ulicama nekog svog grada
na nekom kontinentu,
očajni od svoje turobne svakodnevice
i besmisla koji se širi planetom
bez nade da se ikada zaustavi,
baš tebe
oko svog vrata
vežu kao šal
od najlepše i najnežnije svile,
i zbog tog nestvarnog dodira,
zbog žute nijanse
kašmirove šare
na tom šalu,
u trenu poveruju
da nije sve izgubljeno,
da ima još,
da ima više,
i bolje,
i da i nije sve
tako besmisleno
kako se ponekada čini.

Postoje ljudi koji
tvojim običnim rečima
osvetljavaju put
svojim teškim
i tamnim mislima,
tvojim bledim licem
začinjavaju svoju usamljenu
subotnju večeru
i zasmejavaju
blagosloveno božićnje jutro
kao da se svet stvarno
svakog Božića ponovo rađa.

Postoje ljudi koji
tvojim rukama,
kojima tako često kršiš prste,
stežeš ih,
lomiš,
i još češće
uopšte ne znaš
šta ćeš sa njima,
redovno i sa ljubavlju
zalivaju sitne cvetne pupoljke
u sveže ofarbanim saksijama
na svojoj terasi,
ili u svom vrtu,
ili bojažljivo
prinose naramke
mlade lekovite trave
srnama koje otmeno
i gotovo nečujno
prolaze njihovim
sve teže uhvatljivim snom.

Postoje ljudi koji,
kada se izgube,
kada požele da se ubiju
ili makar na čas da se sakriju
u beskraju
crne svemirske rupe,
gotovo u neznanju
upiru pogled u nebo
da tamo ulove
makar jedan tvoj
davno zagubljeni osmeh,
i umesto da se udave
u nadubljem viru
teško zagađene zavičajne reke,
jednostavno uđu u prvi bistro,
naruče obično pivo
i prinoseći polako čašu
na tren oživelim usnama
nečujno ali pobožno izgovore tvoje ime.

Postoje ljudi
koji su se otuđili
od svih i svega,
i od samih sebe sasvim se otuđili,
odbegli,
samoizgnali se,
sve iza sebe poništili,
odrekli se prošlog i budućeg
odbacivši veru u oboje,
odbacili sećanje čak,
ali ponekad,
hodajući po ivici noža
koju su godinama lično oštrili,
do ludila,
do sudnje međe,
do tačke prelaska
na onu stranu svega,
kada im dođe da ih ne bude,
da sve prestane,
da nebo u zemlju siđe
i ugasi se i svetlo prasvetla,
prve munje,
jednostavno zastanu na mah,
nešto im se negde pomeri,
u glavi,
u mozgu ili stomaku,
ko zna,
čudno se osmehnu
i pomisle na tebe.
Postoje ljudi, Postojiš i Ti!

(autor nepoznat)

Komentari 4

moraš se , ako želiš komentirati
Sanya
Sanyaprije 1 godinu

Lijepo rečeno... :))) Hvala što postojiš TI! :*** :)))

Mima_H
Mima_Hprije 1 godinu

Hvala :))... ujedno se i ja zahvaljujem se Bogu što sam tebe srela u virtualnome svijetu... točno se osjeti da voliš ljude i da ih prihvatiš takve kakvi jesu :)

Sanya
Sanyaprije 1 godinu

Nitko nije savršen...a ja još manje...Samo kroz život pokušavam biti čovjek...ali uvijek ostanem samo žena...nježna i naivna... :)))

Mima_H
Mima_Hprije 1 godinu

Nitko nije savršen :))
Oblikuju i odgajaju nas kultura, moral, religija. No, koliko god kroz njih primimo poticaja, toliko nas znaju i sputavati: kultura svojim stereotipima, moral sustavom prijetnji i nagrada, religija nametanjem vlastitih tumačenja.
Postajati čovjekom duhovno je pozvanje. Čežnja da budemo upisana je u naše biće, a ono najdublje u nama ne može se zadovoljiti ničim manjim od neiscrpnog. Etika te čežnje temelji se na obećanju i nadi. Obećani smo sami sebi. Upravo napetost iščekivanja obećanoga i rada na tome da obećanomu budemo otvoreni naše biće čini ljudskim bićem. Čovjekom.

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se