[b]SIROMAŠNI VOLE A BOGATI PLAČU[/b]

23. svibanj 2012 ob 10:14 | 91
Siromasni vole, a bogati placu
Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010
Opet ce kiša. Mrzim kišu. Valjda zato što budi u meni neka tužna secanja. Secanja na dane kada su mi starija deca iz Cigan-male obuvala ko zna cije iznošene cizme na male, bose i promrzle noge. Kada se naš neasfaltirani sokak pretvarao u blatište gde bi možda uživali samo nilski konji.

- Šta danas da radim? - svakog jutra, poslednjih nekoliko meseci, postavljam sebi to pitanje. A onda obilazim sve sobe u kuci. Sve su uredene, tople i nigde ne prokišnjava. Na sve strane stilski nameštaj. Rekao mi je Obrad koji je to stil, da se ne obrukam pred gostima. Ne, nisam glupa, pametna sam, samo što nemam puno škole.

Za život više ne moram da zaradujem jer imam i više nego što mi treba. Obrad mi je ostavio sve... i uzeo sve. Ali, sve te skupe stvari, baš kao i novac, nemaju dušu. Sve sam ja to platila dajuci svoju ljubav, mladost i dušu. Nekada sam bila siromašna i voljena. Sada sam bogata i sama.


Imala sam teško detinjstvo

Šetam po kuci odevena u svileni ogrtac ispod koga je telo boginje, a ispod baršunaste kože uzavrela ciganska krv. Koliko je vode bilo potrebno da ispere sve Obradove poljupce, toliko je i suza proliveno. U svakoj suzi po jedan vapaj, krik, onakav isti kao kada sam u našoj trošnoj kucici zatekla Dejana, moju prvu i jedinu ljubav, kako visi s omcom oko vrata.

Nedostaju mi Dejanovi poljupci, strasni i nežni dodiri. Bar da sam blizu, da kradom spustim buket cveca na njegov vecni dom, da se sita isplacem. Ali nisam. Daleko sam stotine i stotine kilometara.

Prisecam se nekih detalja iz svog detinjstva. Pred ocima mi lebdi lik žene duge crne kose, moje majke. Živela sam samo s njom u jednoj maloj trošnoj kucici na kraju sela. Više sam bila gladna nego sita, uvek u poderanoj odeci, bosa i musava. Majka je radila sve i svašta kako ne bismo umrle od gladi. Negde u mojoj sedmoj godini ona je umrla i ja sam ostala sama.

- Ode nam Bosiljka na onaj svet - govorile su naše komšije a ja sam se pitala na koji to svet misle.

Cuvali su me svi iz kraja. Noc bi me zatekla u tudim kucama, isto tako oronulim i trošnim kao što je bila naša.

Ni dan danas ne znam ko mi je omogucio ono osnovno obrazovanje. Sa osam godina krenula sam u prvi razred, ali osnovnu školu nisam završila do kraja. Kad sam završila cetvrti, rekli su mi:

- Umeš da citaš, pišeš i racunaš, za nas Cigane je i to puno.


Bila sam srecna što su mi i toliko pružili.

Pravu istinu o svojim roditeljima saznala sam od jedne starice. Pricala mi je kako je moja majka bila najlepša devojka u kraju, dobra i vredna. Cistila je po kucama da zaradi koji dinar. A onda je jedan momak iz gazdinske kuce totalno poludeo za njom. Toliko mu je pomutila pamet da je bio spreman da se odrekne svega samo da se oženi njome. Medutim, njegova majka je ucinila sve da stane na put njihovoj ljubavi. Ni cinjenica da Bosiljka nosi dete njenog sina nije mogla da omekša njeno kameno srce. I nikada, ali baš nikada nije htela da prizna da sam ja njena unuka. Zar Cigancica da bude njena unuka? Ne, preko toga nije mogla da prede.


Plenila sam poglede muškaraca

Vremenom, izrasla sam u pravu lepoticu. Nisam licila na Ciganku, valjda zato što je moj otac bio beo, pre sam podsecala na neku Španjolku ili preplanulu devojku egzoticne lepote. Kosa duga, gusta, crna, padala je preko ramena i bujnih, jedrih grudi. Krupne crne oci kao u srne, usne rumene, poželjne. Zahvaljujuci lepoti, u sedamnaestoj sam dobila posao u jednom restoranu.

Gazda je, ruku na srce, bio pošten covek. Nije bilo "slucajnog" pipkanja u prolazu, bezobraznih pogleda, zadnjih namera. Cuvao me je kao cvet, kao nešto vredno, kao dragulj. I ne bila dragulj kada se restoran svake veceri pretvarao u pravi rudnik zlata i donosio veliku zaradu. Moja kratka cvetna haljinica je lepršala otkrivajuci duge, vitke noge dok sam prolazila izmedu stolova. Znala sam da je vecina gostiju, uglavnom muškaraca, dolazila zbog mene. Znala sam i da su se neki od njih propili žudeci za mojom netaknutom božanskom lepotom. Gazda i gazdrica su znali koliko sam dragocena, pa su me valjda zato smestili u svoju malu dvorišnu kucu. Bojali su se da bi neki pripit gost nasrnuo na mene dok se u gluvo doba vracam u svoju Cigan-malu, a oni nisu želeli da me izgube ni po koju cenu.

Kafana "Pod lipom", postala je nadaleko poznta po brzoj usluzi i tamnoputoj konobarici Indiri. Dolazili su mnogi, nudili svakojake usluge, ostavljali pozamašni bakšiš, ali ja sam se samo ljubazno smešila i ništa više. Krv u meni je vrila, godine i mladost su tražili svoje, a ja sam cekala da naide onaj pravi onaj koji ce me istinski zavoleti, kao i ja njega.

I naišao je. Secam se da je mesecima dolazio u restoran, uvek sedeo sam i neprestano gledao u mene. Odmah je privukao moju pažnju, da li zbog toplih plavih ociju ili nežnih crta lica, više ne znam ni sama. Za razliku od ostalih gostiju, on je uvek bio lepo i ukusno odeven i ja sam odmah shvatila da nije siromah kao ja.

Noci i noci sam provodila maštajuci o njemu i pitajuci se da li bi me tako gledao i da je znao da sam ciganske krvi.

Jednog jutra gazda je pokucao na moja vrata.

- Indira, ovaj mladic hoce da razgovara sa tobom.

Stajala sam na pragu dvorišne kucice, raspuštene kose, sanjivih ociju, još uvek bunovna.

- Izvoli, udi - rekoh.

- Indira, ja sam želeo da se upoznam s tobom. Zovem se Dejan - predstavio se.

Spustila sam se na trošnu fotelju, nemajuci ni snage ni želje da ga ponudim makar kafom. Nisam želela da mu ulivam nikakvu nadu, da sklapam prijateljstva i veze, pre nego što kažem istinu o sebi. Koliko god je ta istina za mene bila bolna morala sam da je prevalim preko usana, po cenu da me te oci više nikada ne pogledju. Plašila sam se da ne doživim sudbinu moje jadne majke.

- Dejane - konacno sam progovorila - znam da mesecima dolaziš samo zbog mene i da ti se svidam. Svidaš se i ti meni i baš zato hocu da budem iskrena. Ja sam Ciganka, u stvari majka mi je bila Ciganka, otac nije, ali ga nikada nisam upoznala. Ako ti to smeta, reci odmah.

Nikada do tada nisam videla toliko topline u necijim ocima. Nikada me niko nije gledao na taj nacin. Njegov pogled nije bio pohotan, kao kod ostalih pijanih gostiju zakrvavljenih ociju.

- Pa šta onda? - rece. - Svi smo mi samo ljudi, bez obzira na veru i boju kože, i svi smo mi od krvi i mesa. Indira, ja te volim i ne zanima me ko si i cija si.


Izabrao je mene

I tako je Dejan svakog dana navracao do mene, pricao mi o ljubavi i sreci, mrsio moju kosu i milovao moje lice. Svojim snažnim, mišicavim rukama nežno me je privijao na svoje grudi, pružajuci mi ljubav koju nikada pre toga nisam osetila.

Njegovi roditelji su bili van sebe kad su culi da se njihov sin vida sa konobaricom, pa još Cigankom. Rekli su mu da bira, ili oni ili ja. Izabrao je mene. Te noci sam postala žena, pripala sam mu dušom i telom.

Prolazili su dani, nedelje, vrele noci ispunjene strašcu i ljubavlju. Cinilo mi se da smo sami na celom svetu, da niko više ne postoji. Medutim, nismo dugo uživali. Jedne noci je neko kamenom razbio prozor našeg malog utocišta. Odmah sam shvatila da se istorija ponavlja, da jedna konzervativna sredina nije mogla da prihvati vezu jednog bogatog mladica i najobicnije Ciganke. Zato smo rešili da se preselimo u trošnu kucicu koja je ostala prazna još otkako je moja majka umrla.

Iako je bio školavan, Dejan nigde nije mogao da nade posao. Njegov otac, uticajan i mocan covek, našao je nacina da mu stane na put. Cini mi se da su se svi urotili protiv nas. Svi, sem mog gazde. Od njegovog novca zamenili smo krov i zakrpili, sada vec ogromne, pukotine na zidovima kroz koje je fijukao vetar, kupili jedan kauc, cetiri pristojna tanjira i uselili se u kucicu u kojoj sam odrasla. U sasvim drugi deo grada, na samom kraju Cigan-male. Siromašni, ali beskrajno zaljubljeni i srecni, mislili smo da nas tu niko nece naci.

Pronašla nas je njegova majka. Kako, ne znam. Verovatno me je pratila dok sam se umorna vracala sa posla. Vikala je da sam gadura, drolja, proklinjala dan kada sam se rodila. Komšije su prvo bile zgranute ponašanjem dame koja je, zaboravivši na lepe manire na koje je bila tako ponosna, psovala kao najgrdi kocijaš, a onda je proterale iz našeg kraja. Dejan je uprkos njenim pretnjama koje je izrekla ostao tu kraj mene.

Njegova ljubav je bila jaca od svega. I ja sam bila srecna pored njega jer sam imala coveka koji bi život dao za mene. Jedino za cim sam žalila bila je pristojna, uredna i topla kuca u kojoj bismo podizali decu. Možda cemo je i imati kad se Dejan zaposli, nadala sam se.

Kako nismo imali od cega da živimo, ja sam i dalje radila u restoranu u koji je sve cešce dolazio Obrad, ugladen i fin gospodin koji je po godinama mogao da mi bude otac. Jedne noci, dok sam išla kuci, zaustavio je svoj automobil pored mene i ljubazno rekao:

- Udi, Indira, odbacicu te do kuce.

- Neka, hvala, mogu i sama - rekla sam iako sam bila umorna i iako sam se bojala nocnih pijanaca i manijaka i izgladnelih pasa. Jednostavno, nisam želela da vidi gde i kao živim jer sam se stidela svog siromaštva.

- Ne stidi se, Indira - rekao je Obrad - nemaš cega da se stidiš. I ja sam nekada bio siromašan. To nije greh, to je sudbina. Hajde, udi slobodno, sigurno si jako umorna.

Prihvatila sam i ne sluteci da sam tog momenta na neki nacin zapecatila svoju sudbinu.


Ostala sam bez Dejana

Obrad je pricao o svom siromašnom detinjstvu, o meni dobro poznatom osecanju manje vrednosti, o svom odlasku u Austriju gde je poceo kao najobicniji radnik a završio kao bogat covek. Iako nikada nisam drugima pricala o svom bednom životu, osetih potrebu da otvorim dušu. "On je prošao kroz to. Razumece", mislila sam. I tako sam mu ispricala o svom detinjstvu, odbacenosti, teškom radu u restoranu i ne primetivši da smo stigli do moje kuce.

- Pomoci cu ti, Indira. Ako hoceš, i ti možeš da imaš svoj topli dom - rekao je dok sam izlazila iz kola.

Pomoc o kojoj je pricao nije bila ništa drugo do "usluga za uslugu". I on je bio jedan od onih koji su ceznuli za mojim telom, ali je za razliku od ostalih propalica koji su dolazili u kafanu, imao toliko para da nije znao šta ce s njima. I tako je sve pocelo. On me je bogato nagradivao za užitke koje sam mu pružala. Ne, nije me ni na šta prisiljivao, sama sam odlucila tako.

Mislila sam: "Neka, izdržacu i to. Niko nece saznati. Obradovacu svog Dejana koji se zbog mene odrekao svojih roditelja i bogatstva u kojem je mogao da uživa". Da sam znala da ce dici ruku na sebe, ubila bih se istog trenutka.

Jednog jutra, još uvek umorna od nocnog rada i "dopunskog posla", zatekla sam Dejana kako sedi na kaucu držeci se za glavu. Nemo je zurio u hrpu stranih novcanica razbacanih po stocicu.

- Odakle ti ovo, Indira? - upita tiho ne pogledavši me.

Cutala sam pognute glave ni sama ne znajuci šta da mu kažem. Suze su se kotrljale, velike, krupne, kvaseci moju pocepanu spavacicu.

- Htela sam samo da nam bude bolje. Da se ne stidimo ove naše sirotinje... Da možemo da kupimo kucu i živimo kao ljudi, da imamo kadu, frižider, televizor. Samo sam to htela, Dejane. Zbog tebe, zbog nas, zbog naše ljubavi.

Ustala sam sva uplakana, pokupila novac i tiho rekla.

- Sve ce biti u redu, Dejane. Imacemo sve što imaju i ostali ljudi.

Samo pet minuta kasnije, kad sam se vratila u sobu, moj prodorni krik proparao je tišinu maglovitog jutra. Stajala sam na pragu nepomicna, vrišteci i dozivajuci pomoc. Moj Dejan se obesio. Ubilo ga je saznanje da se njegova voljena žena prodala zarad boljeg života.

Ljudi su pohrlili ka našoj kuci, žene rukama prekrivale deci oci da ne gledaju taj stravican prozor. Stariji muškarci su me vukli odvracajuci od pokušaja da ga skinem sa omce, govoreci da ne smem da ga diram dok ne stigne policija.

Iako sam silno žela da mu podignem spomenik kakav zaslužuje, njegovi mi nisu dali. I ne samo to. Nisu mi dali ni da pridem njegovom grobu i zapalim svecu.

Optuživali su me da sam ga ja ubila jer je on navodno hteo da se vrati svojima. Inspektor je saslušao moju pricu sve vreme me gledajuci pogledom koji kao da je govorio: "Znam ja vas Cigane, na sve ste spremni". Da nije bilo mog gazde i Obrada, verovatno bi me optužili da sam ga podstrekivala na samoubistvo.


Obrad mi je pomogao

Ubrzo posle toga, otkrila sam da sam trudna. Mislila sam da je baš dobro što mi je ostalo nešto od Dejana, što cu imati nekoga tu pored sebe i što više nikada necu biti sama. Medutim, onako iscrpljena i skrhana, u trecem mesecu, izgubila sam bebu. Jedva sam izvukla živu glavu, a o duševnom stanju da ne govorim.

Obrad je i tada bio pored mene. Videvši da nemam ni snage ni volje da nastavim život u mestu u kojem sam bila obeležena odmalena, predložio mi je da odem s njim. Nisam pitala ni kuda idemo, ni kakvu ulogu igram u njegovom životu. Ništa. A šta bi drugo? Samo da nisam sama. Ljubavi nije bilo, niti se nazirala. Možda sam ga i mrzela na trenutke, ali ipak... on je samo predložio, ja sam ta koja je pristala. Ja sam za sve kriva. Otišla sam sa njim tešeci sebe da bar njemu niko nece prigovarati vezu sa tamnoputom devojkom.

I tako sam otišla s njim u Sloveniju. Bože kako je tamo sve bilo drugacije da sam se cesto pitala da li tu uopšte ima sirotinje? Ima sigurno. Svuda je ima. Samo ona uvek beži negde, što dalje od pogleda drugih. Kao što je moja Cigan-mala bila usamljena, daleko van grada. Mnogi ne shvataju da je to jedan drugi život, jedan svet za sebe.

I Obradova kuca je na periferiji, ali to je bio otmeni deo grada. Zašiljeni krov koji podseca na dvorce iz moje mašte. U salonu veliki ozidani kamin. Sve prostorije zastrte prelepim tepisima, za koje sam naucila da su persijski, nameštaj cudnog oblika, takozvani stilski, mnoštvo ukrasa i figura od nekog ružinog drveta i slonovace. Cini mi se da sam u toj kuci mogla prepoznati samo glavu jelena sa ogromnim rogovima. Obradov trofej iz lova. Sve ostalo mi je bilo nepoznato, cudno, prvi put videno. Lepo, veoma lepo, samo što ja nisam ceznula za takvim domom. Ali... sada sam tu.

Mnogo je Obradovih prijatelja prošlo kroz kucu, zadivljeno posmatrajuci njegovu mladu i lepu nevencanu suprugu. Polako sam se utapala u to okruženje, poprimala njihove navike, izigravala ljubaznu domacicu, ali nijednog trena ne zaboravljajuci ko sam i odakle poticem.

Noci su bile najgori otrov za moje srce. Moje mlado, uzavrelo telo i nepunih trideset tražilo je srodnu dušu. Ljubio me je covek od pedeset i pet, dokazujuci svoju muškost koja je lagano nestajala. Sama sebi sam licila na gumenu lutku koju može da okrece po svojoj želji. Gumenu lutku, koja je bila potpuno prazna: bez osecanja, bez strasti, samo sa velikom prazninom u duši i ogromnom ranom na srcu.

Satima bih ostajala u kupatilu. Ne zato što sam nekada maštala da cu u svojoj kuci imati prostoriju u kojoj cu se okupati kao covek, vec želeci da sperem Obradov znoj i vlažne poljupce sa svog tela. Ali dušu - nju nikada nisam uspela da operem.


Obrad mi je ostavio ogromno bogatstvo

Ponekad sam znala da budem samokriticna i da prekorevam sebe da ni sa cim nisam u potpunosti zadovoljna: "Imaš, Indira, krov nad glavom, nove haljine, hrane u izobilju... A i Obrad nije rdav covek, lepo se ponaša prema tebi. Šta bi više?" A onda bih zajecala. Setila bih se Dejanove ljubavi, vecitog osmeha na svom licu, pesme i igre. Sada sam bila samo još jedan Obradov trofej.

Nakon tri godine zajednickog života, jednog kasnog popodneva, pronašla sam Obrada u njegovoj omiljenoj fotelji. Otvorena knjiga skliznula je iz njegovih ruku i zaustavila se negde na njegovim papucama. Podigla sam knjigu, pogledala Obrada i rekla:

- Zbogom, Obrade, i neka ti je laka zemlja.

Iako ga nikada nisam volela, bilo mi je jako žao što ga više nema.

Kada sam dobila poziv da dodem na otvaranje testamenta ocekivala sam da ce se odnekud pojaviti mnogobrojna rodbina, bracna ili vanbracna deca koju mi je možda precutao i ko zna ko sve još, samo da se dograbi njegovog bogatstva. Potajno sam gajila nadu da ce meni pripasti bar jedan mali, malecni deo, tek da ne lutam sama, da ne moram da se vracam svom blatnjavom sokaku i trošnoj kuci koja bi budila samo secanje na strah i bol.

Ali... nije se pojavio niko. Samo advokat. I nisam imala sa kim da delim ostavštinu. Ostavio je kucu u kojoj smo živeli, stan u Becu, vikendicu, auto, sav novac, sve bukvalno sve, svojoj nevencanoj ženi Indiri. Tupo sam gledala u neku sliku na zidu, a reci kao da nisu ni dopirale do mene. Samo sam se pitala da li me je zaista toliko voleo i da li sam zaslužila sve to.

Sada šetam po kuci sama, tiho, necujno, kao senka. Dodirujem stvari neprocenjive vrednosti, ali one ne dodiruju mene. Hladne su i mrtve, nemaju dušu. Ni telefon da zazvoni, niti ko da zakuca na vrata. Nosim se mišlju da prodam sve i odem nekuda daleko. Negde u toplije krajeve gde su ljudi prirodno tamnoputi, da se utopim u masu, zaboravim prošlost i zapocnem novi život. Možda jednog dana kada rane zacele, sada ipak, još nisam spremna. Iako, znam da ce ožiljak zauvek ostati. Njega ne mogu ukloniti ni gomile novca, ni najbolji plasticni hirurg, jer duša se ne može korigovati.


Kiša lije vec dva sata. Slivaju se kapljice niz prozorska okna, kao suze niz moje obraze. Uzimam veliku kartonsku kutiju i pocinjem da pakujem: slatkiše, igracke, rukavice i bezbroj malih carapica i cizmica. Sada je moj sokak sigurno prepun blata. Trebace nekoj deci, kao što je nekada meni trebalo. Samo ja znam kako je nositi pocepane cizme po kiši i hladnoci. Nije mi važno da li ce deca znati ko ih šalje, jer to su neka nova deca koja se sigurno i ne secaju Indire. Znam samo da ce veselo trcati ugledavši poštara koji retko svraca u sokak, a znam i da ce biti srecni. Bar druge da usrecim kada nisam umela sebe.

Komentari 2

moraš se , ako želiš komentirati
boje_jeseni
boje_jeseniprije 4 godine

...nisam bogata,ali...rasplakala si me ovom pricom... :(((((

NadRealna
NadRealnaprije 4 godine

eto, nisi jedina i ja sam kad sam je prvi put procitala... sad sam vec oguglala :)

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se