JAO AMOR PAO

24. siječanj 2014 ob 00:15 | 47
slika 1776570

Ovo nije članak o ljubavi. Ovo je članak o načinu na koji se kreiraju očekivanja i o velikom udelu priče u dotičnom procesu. Rasli smo uz razne bajke, pripovetke, Diznijeve crtaće, pa sve do usmenih prepričavanja različitih iskustava prijatelja mog prijatelja. Celokupna narativna linija, od umetničkih tvorevina do opšte poznatih društvenih obrazaca, oblikuje naša unutrašnja očekivanja na svim važnijim životnim nivoima, pa i na nivou ljubavi. Kroz priču usvajamo šta bi to trebalo da je ljubav, kako se ona prepoznaje i zašto je važna.Amor priča o ljubavi
Odavno smo naučili da ako je ljubav prava, ona je jedna i večna. U stanju smo da odbacimo sve što se ne uklapa u koncepciju koja podrazumeva da prava ljubav prevazilazi sve prepreke, održava se sama od sebe i predstavlja izvor bezuslovne sreće. Patimo kad se naša očekivanja ne ispune, a nismo sposobni da razlučimo uzroke duševnog mučenja koji nedvosmisleno počivaju na raskoraku između onoga što jeste i onoga što mi mislimo da bi trebalo da bude. Između ljubavi i priče o ljubavi.

Ukoliko se kritički sagledaju ljubavni zanosi primetiće se da su, bez izuzetka, sve ljubavi prave. Ne postoje lažne ljubavi. Ljubav je ljubav, a ne igračka za strine i tete. Ono što dovodi do pometnje jeste to što je ljubav jedinstvena i neponovljiva. Još kada se doda da nije večna, demistifikuje se vodeći narativ naše generacije. Generacije, koja kada se zatekne u situaciji da ne može da ostvari priču na kojoj je izgrađen ceo njen sistem mišljenja – raspada se u paramparčad.

Mit o ljubavi direktno se zasniva na premisi živeli su srećno do kraja života. Imputira se da samo treba naći pravog partnera i to je dovoljno - sreća zavisi od romantične ljubavi, a ljubav nužno obezbeđuje blagostanje. Svaki pojedinac različito reaguje kada se suoči sa iluzornim karakterom pomenutih sudova. Na kraju, većina rezignirano odustaje od ljubavi, pristaje na daj šta daš i spremno poziva za svedoka vreme koje je početak i kraj svega – da je svaki čovek uvek na gubitku.

A samo treba da se otrgne od the priče. Da li bismo se mi zaljubili da nam nisu čitali nijednu ljubavnu priču? Naravno da bismo. Razlika je samo u tome što, u tom slučaju, zaljubili bismo se neopterećeni rečima i očekivanjima - zaljubili bismo se na onaj način na koji smo mi sami stvoreni da volimo. I uzimali bismo od drugih samo ono što nam je zaista potrebno. Autentična konekcija koju ostvarimo sa drugim bićem održavala bi se intuitivno i dosledno pojedinačnoj prirodi zaljubljenih. Intenzivno bi se osećala silina ljubavi i lako bi se prihvatala njena promenljiva ćud. Mi tako malo volimo ljubav, zadojeni najrazličitijim idejama o njoj.

No ipak, dokle god je čovek vezan za jezičku ravan i procesuira informacije o svetu putem jezičkih simbola, spoznati stvari same po sebi, pa tako i ljubav, nije moguće. Osuđeni smo na priče. Budući da sopstveni identitet spoznajemo kroz priču o sebi, treba raditi na otkrivanju i sopstvene priče o ljubavi.

Vlastita priča je i dalje priča, verbalna tvorevina a ne realnost, ali svakako je bliža stvarnoj prirodi pojedinca i ljubavi od uvreženih i nametnutih stanovišta. Bliža je od vodeće, kolektivne priče. Najgore što možete da uradite je da se prepustite rečima, ali još je gore ukoliko se prepustite tuđim rečima. Sopstvena priča o ljubavi je korak bliže jastvu i ona mora biti stalno podložna korekcijama, jer samo tako, dok pratite promene vaše priče o tome šta je ljubav, pratićete sebe same, a ne pomodne trendove koje je stvorio neko, pre samo par godina za nas…

Začarani krug u kom se jedna generacija razočara u priču nasleđenu od roditelja, pa po inerciji smišlja novu priču namenjenu budućim porodima, uvek će postojati. Pitanje je samo da li ćete Vi biti unutar kruga ili ne - dominantne priče će se svejedno smenjivati. Štaviše, priča živeli su srećno do kraja života, priča koju krivim za frustraciju ne tako matore generacije kojoj pripadam, odavno je zastarela.Nedavno je mladi bračni par otišao sa svojim sinom jedincem na more i dečak, istražujući tajne morskog plićaka, naišao je na krabu. Istog trenutka ju je prisvojio i više se nisu razdvajali. Kada se približio kraj morskim uživanjima i kada je došlo vreme da se ide nazad u Beograd, mališan je insistirao da ponese sa sobom krabu. Roditelji su pokušali na sve načine da odvrate dečaka, a on im je suzno odgovarao da je kraba njegov novi prijatelj i da je on voli, voli, voli. Poslednju snagu su roditelji uložili u argument da krabi neće biti lepo kod dečaka i da se ona neće osećati dobro, patiće, van svog prirodnog staništa. Kao odgovor, dečak je bacio krabu o pod, a zatim je zgazio nogom. Podigao je svoje krupne okice i rekao:
Eto, ona sad ništa ne oseća. Mogu li, sada, ipak da je vodim sa sobom?

Šta mislite, šta su njemu čitali?

Napisala: Irena Đukić

Izvor: iserbia.rs

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se