JEDNA MALA LJUBAVNA PRICA

07. siječanj 2014 ob 00:14 | 172
BY CAROBNERUKE ·
slika 1678688


Jedno jutro u nekom gradu, mlada devojka se probudila i zaplakala. Ne! Bolje je da priču započnem kao bajku, lepo je živeti bajku, zar ne?
Bila jednom jedna devojka koja je bila jako siromašna (ovako je već bolje). Bila je siromašna duhom i ostala bez volje za životom, mada joj ni finansijska situacija ništa bolja nije bila, ali ovde ćemo se skoncentrisati na stanje duha, jer to je uvek važnije. Opet moram napomenuti da je teško razmišljati o duši kada ti krči stomak, ali bolje je da sada preskočimo fiziološku stranu života i okrenemo se ka duhu (božijem).
Dakle, siromašna devojka je verovala u snove. Jedno jutro devojka se probudila mnogo tužna, tužnija nego inače. Sanjala je predivan san, koji je delovao tako stvarno… U snu je ona šetala nekim nepoznatim mestom i bila je nasmejana onako kako su sve srećne osobe nasmejane. To je onaj divni osmeh koji toliko iritira one koji nisu srećni. Verujte, ona je to najbolje znala, jer je toliko puta taj osmeh sreće dovodio do ludila kada bi ga ugledala na licima drugih (srećnih) ljudi. Ali sada je ona bila vlasnica tog osmeha i osećala se kao pobednik. Poželela je da vrisne na sav glas: pogledajte me, ja sam SREĆNA !!! Ipak se suzdržala, jer svejedno je znala da je osmeh odaje. I u jednom trenutku joj je bilo žao svih onih ljudi koje je njena sreća iritirala. Ali znala je da im ne može pomoći, zato je brzo potisnula te misli.
I tako je srećna devojka koračala nepoznatim mestom i uživala u svojim novonastalim osećanjima. Ipak je taj osećaj spokoja za nju bio nepoznat, mada joj se opet činio toliko blizak kao da je rođena sa njim (što je i bila istina, jer svi se rađamo sa osećajem sreće koji obično u toku života negde zagubimo). Dok je šetala ugledala je muškarca u beloj košulji kako sedi na klupi, zagledan u plavetnilo okeana. Zastala je i posmatrala ga, a na trenutak je čak zaboravila da diše, zaustavila otkucaje svoga srca, zabranila Zemlji da se okreće oko Sunca, zaledila okean i utišala cvrkut ptica. U tom trenutku sve je stalo. Postojala je samo ona, devojka u beloj haljini, koja gleda u njega ali je on još ne primećuje. Njegov pogled je i dalje bio izgubljen u beskraju. Nepomično je stajala i proučavala njegove crte lica. Bože, koliko je lep, pomislila je. I onda je on podigao glavu i pogledao u nju. Bio je to pogled prepoznavanja. Gledali su jedno u drugo i dopustili da se čitav svemir ujedini u energiju koja je u tom trenutku prostrujala između njihovih tela. Sigurno bi se desila eksplozija da je neko baš tad slučajno bacio šibicu, toliko je energija bila jaka. Strujale su vibracije koje su tresle tlo i krv dovodile do tačke ključanja. A oni su i dalje nepomično stajali i posmatrali se bez reči.
Odjednom, devojka je poželela da pobegne. Ni sama nije znala zašto, ali poželela je da u tom trenutku nestane. Uplašile su je tolike emocije, bile su prejake i za nju čak neizdržive. Počela je unervoženo da se okreće oko sebe i traži mesto gde bi se mogla sakriti, poput deteta. Ali on kao da je predosetio buru u njenoj duši, naglo je ustao sa klupe i prišao joj krupnim koracima. Izbezumljeno je gledala u njega, skamenjena. I on se u tom trenutku zbunio, nije znao kako da se ponaša, paralizovala ga je njena lepota. Ukočeno je stajao pored nje u teško disao. Šta su tada radili anđeli? Trebali su barem malo da im olakšaju, jer postalo je previše zbunjujuće stanje u kojem su se nasli. Kao da su sa vrha litice bačeni u vrtlog koji ih je usisavao brzinom svetlosti. Počeli su da se guše u sopstvenim emocijama, toliko su bile jake.
A onda je ona progovorila stihovima.

Došao si, i dobro si učinio,
bio si mi potreban,
zapalio si bakoljom moje srce
spustio plamen u moje grudi.

Nije znala kako su se ti stihovi pojavili na njenim usnama, samo ih je pustila iz dubine duše, kao ptice iz kaveza. On se nasmejao na njene reči i prošaputao: Sapfo. Ona je samo klimnula gavom, nemoćna da bilo šta doda. Nežno je rukama dodiruo njeno lice, bojažljivo kao da dodiruje mističnu boginju a ne ženu od krvi i mesa. Njegov dodir je počeo da topi ledenice kojima je bila okovana. Osećala je kako grč popušta i komad po komad straha nestaje, ostavljajući je ogoljenu. Čak je pomislila da je dobila krila od samo jednog njegovog skoro nestvarnog dodira. Znači, to je ljubav, zaključila je.
A on? Stajao tik u nju i nastavio prstima da prelazi po njenom licu, osećajuću svaki atom njenog bića. Obuzela ga je neka nova snaga koja je poput tornada uzburkala čitavo njegovo postojanje. U tom trenutku je Bog strasti pomerio njegove ruke, zavezao ih oko njenog struka i spojio ih u jedno. Postali su ono što su oduvek bili. Jedna duša u različitim telima. I magija je počela…

Ali devojka se tad probudila! U početku ničeg nije bila svesna, ali postepeno je uvidela gde se nalazi i shvatila da je nepovratno nestala sa onog mesta na kojem je stajala u njegovom zagrljaju. Nije bila u stanju da reaguje, već je otupljeno buljila u zid ispred sebe, bez misli. A onda je počela da plače. Jecala je duboko povređena, jer osećala se prevarenom. Kako se bogovi mogu tako okrutno igrati sa njenom dušom, zapitala se? Dozvoliti joj da proviri u željeni raj i onda joj zalupiti vrata pred nosem i vrtoglavom brzinom je baciti u njen mali neispunjeni svet?! Čemu sve to? Ali iz iskusva je znala da je pitanja suvišno postavljati. Od njih postaje samo još gore, jer odgovore skoro nikada nije dobijala.Ustala je iz kreveta natopljenog suzama i odlučila da zaboravi glupi san. Ionako joj je bilo dovoljno loše, a san je samo dolevao ulje na vatru. Vratila se svome životu, kao da se ništa nije deslio, a desilo se svašta! U tom trenutku se odigrala velika promena u Svemiru (u njenu korist, mada ona to još nije znala).

Radila je posao koji je iscrpljuje, sedela sa ljudima koje ne voli, hodala gradom koji prezire i živela život polumrtva. O snu nije mislila, bacila ga je u đubre, kao i sve svoje nade i želje. Ležali su na istoj hrpi duboko prezreni i zaboravljeni. Nisu bili dostojni pažnje, jer su izazvali toliko bola. Dani su prolazili, devojka je živela isto kao i uvek, bedno i ništavno. U ovoj bajci nema zle maćehe, niti veštice, nema ohole kraljice niti otrovne jabuke. Ne, to čak nije ni bilo potrebno. Jer sve to se nalazilo u njoj. Sama sebi je bila gora od zle maćehe, pa čak i od veštice. I otrovnija od jabuke. Ona je zapravo sebe sistemski uništavala istovremeno mazohistički uživajuci u svakom trenutku samouništenja. I bila je jeziva njena pojava tada. U tim trenicima više nije bila lepa, gubla se blagost njenog lica ostavljajući samo ogorčenu karikaturu čistog ludila. Klonila se ljudi koliko je mogla. Nije podnosila nikoga u svojoj blizini. Zaključala se u sopstvenu kulu i plivala u beznađu oduševljeno čekajući da se utopi.
Ali kao što rekoh, nakon njenog lepog sna, u Svemiru se nešto pokrenulo i krenulo ka njoj kao ogromna vatrena kugla. Kretalo se velikom brzinom, ali ona uopšte nije reagovala, jer je bila zatupljena očajem.

I on je došao. Čovek iz njenog sna je bio povučen silom koju je ona pokrenula, nesvesno. On je takođe bio jednako očajan kao i ona. Tragao je za smislom, ali ga nije nalazio. Živeo je život svesan da ne daje ono najbolje od sebe. Nedostajalo mu je nešto što nikome nije mogao da obasni, pa čak ni sebi. A onda je odjednom bio povučen nekom nevidljivom rukom. Nešto ga je nateralo da ustane i krene u prvcu za koji nije znao gde vodi. Ali bio je dovoljno mudar da posluša glas u sebi, naučio je da veruje unutrašnjem biću koje ga je skoro uvek vodilo pravim putem. Jer on je i dalje verovao, za razliku od nje koja je izgubila svoj smisao postojanja. Zato je ona bila najširomasnija osoba na svetu! Ali čak i takvima bogovi pruže drugu šansu.
Došao je u mesto gde nikoga nije znao. Koračao je nesigurno, pitajući se šta traži tu? Da li je moguće da ga je proviđenje dovelo na pogrešan put? Sve što je video bilo je beznačajno za njega, jer on je tražio to nešto (ni sam ne znajući šta?) i uporno to nije pronalazio. Nije znao da zapravo traži nju. A uostalom, kako bi uopšte mogao da dođe do nje kada se ona zakopala toliko duboko da ni sama sebe više nije mogla pronaći. Mađutim, Svemir je uvek inteligentniji od nas običnih smrtnika (koji mislimo da znamo sve, što je još jedna osobina ograničenog uma), i skoro grubo je naterao devojku da izađe na svetlost dana. Iako se ona tvrdoglavo opirala i poput najobičnije glupače tvrdila da je čak i od Svemira pametnija, ipak nije bila u stanju da se suprostavi magnetizmu koji je vukao ka njemu.

I tako je sva isfrustrirana, besom premazana i ludilom nošena izašla iz svoje kule i krenula ka nekoj tački ko zna zbog čega? Koračala je pomahnitalo, dok se njena kosa poput vihora vetra vijorila za njom. I uprkos upornom samouništenju, bila je lepa poput boginje tame. Nije bila srećna, ali je svejedno bila lepša nego ikad. Zašto neki ljudi izgledaju najlepše kada se osećaju najgore? Teško je to objasniti. Rušila je sve pred sobom sledeći životinjski nagon koji je nekontrolisano vukao da se kreće ka njemu dok se on izgubljeno, kao brod bez kompasa, vrtio u krugu i tražio izlaz.
I došla je do vode. Zastala je i počela da posmatra smaragdno zelenu reku, polako umirujući strasti. Na trenutak je zatvorila oči i dopustila da je ispuni zaboravljeni spokoj. Stajala je tako ko zna koliko dugo i bilo joj je lepo. A za to vreme se on na trenutak zaustavio u svom izgubljenom kretanju i začuo slabašan glas iz dubine Svemira koji ga je dozivao, poput pesme sirena. Poslušno je krenuo ka njemu, hipnotisan zavodljivom muzikom koja je dopirala iz same srži postojanja. Došao je do vode i zastao. Zagledao se u modro zelenilo reke i onda naglo okrenuo glavu i ugledao nju, devojku koja je sada bila u haljini boje krvi, kako stoji zatvorenih očiju, skoro ne dišući. Na trenutak je čak pomislio da je mrtva ili priviđenje, toliko je nestvarno delovala. Polako joj je prišao i stao tik uz nju, ne skidajući pogled sa njenog zanosnog lica bogonje koja doziva. Zadrhtao je od jačine emocija koje su ga preplavile. Osećaj zahvalnosti je ispunio njegovo biće dok je posmatrao ono za čim je tragao toliko dugo. A onda je nežno položio ruku na njeno rame.
Otvorila je oči naglo, preplašeno, izbezumljeno! Gledala ga je nekoliko trenutaka ne progovarajući ni reči, dok joj je srce pomahnitalo lupalo, preteći da će iskočiti i iskrvariti njemu pred nogama. A onda je jedna suza počela da se kotrlja iz ugla oka dok je izgovarala stihove, već bezbroj puta ponovljene.

Došao si, i dobro si učinio,
bio si mi potreban,
zapalio si bakoljom moje srce
spustio plamen u moje grudi.

On se nasmejao, slušajuci je kako izgovara stihove koje toliko voli. Približio je svoju glavu njenoj i sa onim dobro poznatim osmehom sreće prošaputao: došao sam…

Od toga trenutka je san postao stvarni život sa iritirajućim osmehom.
I bajka, kao i svaka bajka, se zavrašva srećno dok oni zajedno nastavljaju dalje kroz život nošeni vizijom sopstvenog raja.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se