Ma udaću se sutra

30. prosinac 2013 ob 02:26 | 37
Ne treba mnogo mudrosti i psihologije da se provali zašto neko smišlja izgovore da odloži stupanje u brak i zašto ne želi da se suoči sa njima.

Svako suočavanje sa izgovorima podrazumeva i suočavanje sa problemom od koga se beži.

A suočavanje sa problemom od koga se beži, možda vodi nedajbože, u njegovo rešavanje.

Pa ako rezrešite svoj strah od braka, možda završite u nekom braku. Ili još gore. U potrazi za stabilnom vezom koje nema, u čežnji da ostvarite brak pun bliskosti i razumevanja. Možda se svrstate u vojsku svih onih paćenika, a naročito paćenica, koji kukaju da nigde nema nikog normalnog i koji žive sami, iako to nisu ni hteli, ni planirali, nego su samo prinuđeni da prihvate stanje stvari.

Ne daj bože da vi budete u situaciji da prihvatate stanje stvari.
Ne daj bože da vi budete u situaciji da prihvatate stanje stvari.
Bolje da smislite kako ste sami jer vam niko ne treba, nego da budete sami iako vam neko treba kao hleba.

Još je bolje da zavlačite nekoga ko je sa vama u vezi dvesta godina, bez preuzimanja ikakve odgovornosti za građenje i napredovanje veze, za prirodno prerastanje zabavljanja u brak i roditeljstvo.

Odlično ako ste oboje u tom fazonu i u stanju da se zabavljate do kraja života.

Još je bolje ako vam je to stvarno zabavno.

Znam neke parove koji se zabavljaju izgleda, oduvek. On je čeka pred zgradom, onda prošetaju, izađu na piće, posete neko društvo ili odu kod njega. Posle je on isprati kući, ne mnogo kasno, jer ujutru oboje ustaju i idu na posao. Oni čak isto izgledaju kao i pre deset godina. Niti su omatorili, niti su se pogojili, niti su izgubili polet. Tako žive, jer im je tako zgodno. Njima ne trebaju izgovori što se ne uklapaju u standarde – oni su potrebni jedno drugom da bi ostali isti, a ne da bi se menjali i rasli. I oni su savršen par. Nisu opteretili svoju vezu neizbežnim banalnostima bliskosti zajedničkog života, nisu podelili odgovornosti, nisu postali roditelji. Oni se zabavljaju i to ih ispunjava, očigledno.

Međutim, znam i neke druge parove, koji su raskinuli posle sto godina, a onda se poženili i poudavali posle dva meseca.

Nije mi poznato koji izgovor vredi tolike godine života? Mislim, valjda su i posle pet godina znali da se neće venčati? Ili su to stvarno mogli da otkriju odbacivši izgovore za zabavljanje, tek posle deset?

Kad nećemo da donosimo odluke, život to ponekad učini umesto nas. Gurne nas naglavačke u neku situaciju u kojoj se nikad ne bismo našli da smo čekali trenutak spremnosti da se suočimo sa izgovorima, da ih odbacimo i prihvatimo realnost. Ili nas možda ubacuje u takve situacije baš zato što smo zapravo spremni da koješta odbacimo i štošta prihvatimo?

Nekad smo tvrdoglavi, glupi, ograničeni, decidirani, dupetamo se, ujedamo i branimo utvrđujući svoje granice, dok je nešto u nama spremno da digne ruke od svih gluposti. I onda se frekvencija te spremnosti uskladi sa frekvencijom kosmičke intervencije i – eto života kako nas šutira u dupe iz sve snage, tako da se zauvek otkotrljamo sa mesta na kome se nalazimo i ustanemo na sve četiri tamo gde još nismo osvestili da u stvari treba da budemo.

Možda ćemo imati sreće da osetimo taj kvantni šut u tur, a možda ćemo morati mukotrpno da odbacujemo izgovore kojima smo ogradili svoju mogućnost za bilo kakvu sreću.
slika 1467454

Aleksina Đorđević

Komentari 3

moraš se , ako želiš komentirati
plemeniti001
plemeniti001prije 3 godine

Ja bi se uda ali bogato....

NASMEJANA
NASMEJANAprije 3 godine

Gorak je hleb gde ljubavi nema :))

plemeniti001
plemeniti001prije 3 godine

Mnogo bre

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se