Unutrašnje dete

06. ožujak 2014 ob 14:35 | 86
Svi mi kroz čitav život nosimo u sebi svoje unutrašnje dete.

Naša unutrašnja deca poseduju različite karaktere. U nama postoji dete koje je veoma ranjivo, veoma osetljivo. Dete u nama je zapravo sedište naših osećanja. Tako, potrebno je naučiti kako stupiti u dodir sa sopstvenim osećanjima, kako ih zavoleti i prihvatiti, jer to je jedini način da ostanemo u dodiru sa ranjivim detetom u sebi kome smo toliko potrebni.

U nama takođe postoji i dete koje je radosno, razigrano. Svi mi posedujemo jedno takvo dete u nama, koje se radosno igra i koje je u neprekidnoj potrazi za životnim zadovoljstvima.

U nama postoji i magično dete. To je deo nas koji je prirodno usklađen sa magijom univerzuma. Kao odrasli ljudi, mi smo zaboravili na čarolije. Kada smo bili deca znali smo šta je magija i bili smo povezani sa njom. Prirodno smo razumevali magiju sitnih biljaka i malih životinja, a poneki od nas su stvarno bili u kontaktu sa vilama i vilenjacima, odnosno sa svim onim što nam se u to vreme činilo magičnim.

U nama postoji i veoma mudro dete. To je onaj deo nas koji voli istinu i pravdu, koji dobro vidi i zna šta suštinski osećamo i šta drugi ljudi osećaju. Ovo dete ima moć da prozre kroz veo površnih laži i nepoštenja koji čine sastavni deo života odraslih, i da u svakoj situaciji uhvati pravu suštinu i nit.

Za početak, da bismo stupili u kontakt sa unutrašnjom decom, da bismo ih osvestili, moramo im pristupiti baš kao pravoj deci. Deca u spoljašnjem okruženju su refleksije našeg unutrašnjeg deteta. Sigurno ste se makar jednom zagledali u oči nekog deteta i osetili duboku povezanost.



Možda vam je nekad neko dete izreklo neku mudrost koja vas je duboko dirnula. Osećali ste da je to dete na neki način mudrije od vas, da prozire mnoge stvari. To je bio odraz znanja vašeg unutrašnjeg deteta.

Prvi i najvažniji korak je uspostavljanje kontakta sa unutrašnjim detetom. Jedan od razloga za takvu tvrdnju leži u tome šti mi, kao duhovna bića, silazimo u naše fizičko telo i rađamo se kao deca, kao bebe. Zbog toga je dete kao sastavni deo naše ličnosti uvek u najprisnijem kontaktu sa duhovnom suštinom. Kada se dete rodi, ono je gotovo čista duhovna suština, zato što u toj tački još uvek nema nikakvih iskustava, nikakvih dodirnih tačaka sa svetom.

Zbog toga nas blizina sasvim male dece toliko razgaljuje: u njima vidimo odraz naše duboke, predivne, nevine duhovne suštine koju još nismo pokopali i sakrili od samih sebe.

Kada stupimo u dodir sa unutrašnjim detetom, mi dospevamo u vezu sa našom najdubljom i najčistijom duhovnom suštinom.

Drugi važan razlog za stupanje u dodir sa unutrašnjim detetom jeste taj što je dete ključ naše kreativnosti. Dobro je poznato koliko su deca kreativna, ukoliko im okolina to dopušta. Kreativnost sasvim male dece je nepresušna. Svi mi posedujemo tu magičnu, kreativnu suštinu u sebi, upravo kao i deca, ali smo je kao odrasli potisnuli, inhibirali. Tako, kada dospemo u dodir sa unutrašnjim detetom, dolazi do naglog oslobađanja kreativnosti

Unutrašnje dete je takođe ključ razvoja intimnosti u našim odnosima. Pošto je unutrašnje dete ono koje poseduje najdublja osećanja, ono je jedini deo nas koji može istinski da voli. Ono je takođe naš ranjivi deo, onaj deo koji može biti povredjen. Da biste postali zaista intimni sa nekom osobom moraćete da budete i u dodiru sa svojom ranjivošću, čak i sa najosetljivijom tačkom u vama koja može biti povređena.

Tako, upravo je ranjivo dete u nama ono koje nam dopušta da doživimo intimnost i bliskost sa drugim osobama. Ako nismo u dodiru sa našim unutrašnjim detetom, mi zaziremo od prave intimnosti sa drugim ljudskim bićem. Međutim, u procesu učenja kako da uspostavimo kontakt sa unutrašnjim detetom, kako da preuzmemo odgovornost za njega, kako da ga štitimo i dopustimo mu da se ispolji na prikladan način, mi ćemo po prvi put doživeti pravu, zdravu intimnost koja će nam ispuniti život.

Nažalost, većina nas je potisnula ili pokopala unutrašnje dete jer smo još u ranoj mladosti otkrili da ovaj svet nije sigurno mesto za njega. Tako smo, još od najranijeg doba, počeli da gradimo odbrambene zidove kako bismo ga zaštitili.

Na kraju, u svojim pokušajima da ga zaštitimo, mi smo duboko zakopali dete u sebi, tako da čak nismo ni svesni njegovog postojanja. Taj problem prisutan je kod većine ljudi. Mi automatski delujemo na osnovu naših odbrambenih sistema i mehanizama opstanka zaboravljajući da smo ih u prvom redu stvorili da bismo vodili brigu i ispunjavali potrebe deteta u nama.

Svejedno, mi iznutra osećamo bol jer njegove potrebe nismo ispunili. Međutim, ono nigde neće otići. Ono nas nikada neće napustiti.

Ukoliko nismo svesni njegovih potreba, onda ćemo nastojati da ih ispunimo nesvesno. Dete u nama nesvesno motiviše naše ponašanje. Razvićemo se, na primer, u radoholika samo da bismo zaradili dovoljno novca kako bi se dete osećalo sigurno i zaštićeno. Kasnije u životu shvatićemo da smo čitav život proveli radeći naporne i teške poslove, a da smo zaboravili na naš prvobitni motiv - zbrinjavanje unutrašnjeg deteta. Možemo zaraditi puno novca i biti veoma uspešni, ali to nam neće doneti željeno zadovoljstvo jer smo zaboravili na dete koje nam je služilo kao podstrek.

Ponekad će unutrašnje dete nesvesno sabotirati naše pokušaje da postanemo uspešni ljudi, jer ono zna da naši svetovni uspesi, ma kako veliki bili, neće ispuniti njegove potrebe. Dete će sprečavati vaš uspeh na svakom koraku sve dok ne počnete da mu dajete više "hrane", ljubavi, više vremena za igru, sve što je detetu inače potrebno.

Naravno, najvažnija stvar za dete su ljubav i bliskost, pa će vas vaše dete zasigurno povesti u pravcu pronalaženja ljubavi, odnosno veće bliskosti, kontakta i prijateljstva sa drugim ljudima.

Premda se vama, kao odrasloj osobi, ovakve stvari mogu na početku učiniti smešne i neprikladne, ukoliko ih budete redovno upražnjavali, osetićete kako u životu ostvarujete ravnotežu, harmoniju i radost kakvu ranije niste poznavali.

Ovo me je podsetilo na situaciju od pre petnaestak godina, kada sam spoznala da je izvor neprekidne patnje koju osećam i pokušavam da razrešim, upravo u toj maloj devojčici koja je duboko nesrećna. Pronašla sam tada svoju sliku iz prvog razreda osnovne škole, stavila je na vidno mesto u svojoj sobi i mesecima, mesecima pokušavala da doprem do nje i objasnim joj da život nije skup nesreća na malom prostoru, kako ona to misli.

Nisam se setila da joj kažem da je volim, a njoj je samo to trebalo.To je ta ljubav koja nam treba da bi smo mogli da volimo druge.

Vraćam se detetu u sebi i igram kroz život.
slika 1733790

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se