Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

more, mareta, sjeta....

16. kolovoz 2013 ob 22:43 | 49
'Napiši mi nešto …', rekla mi je danas.

'Dugo ili kratko?:)', pitao sam.

'Dugo, i vikend je dugi.:)', odgovorila je.

Da, vikend je dug … predug, ako se mene pita. Ne želim ni razmišljati što bi bilo da je sezona godišnjih odmora …

Onaj tko nas ne poznaje, možda nas ne bi razumio … i ne bi razumio svu pozadinu ovog bloga. Al zbog šire javnosti koja čita ovaj blog i tu i tamo komentira pokoji post, želim napisati nešto o tome kako je ovaj blog nastao …

Ivanu sam upoznao 22.8., negdje iza 11 … ne poznajemo se toliko dugo kao što se možda moglo protumačiti iz postova, ali od početka mi se čini da je to jedno prijateljstvo koje je započelo puno prije nego smo se zapravo i upoznali. Nije nam trebalo puno da skužimo da jedno drugome završavamo rečenice.

Znamo se samo virtualno. Ivana i ja nikada se nismo upoznali u stvarnom svijetu. Iskreno, sumnjam da će se to ikada dogoditi. Jedino, ako oboje 'poludimo' i dopustimo da se naši mali svemiri u kojima radimo reda dotaknu i preklope … al onda bi previše toga nama svetog bilo stavljeno na kocku. Previše mi je do nje stalo da bih je dovodio u situaciju da mora mene sada na silu uklopiti u svoj stvarni svijet. Možda ovo zvuči tužno, ali nije … zbilja nije … to je naš zajednički izbor i sretan sam samo zbog toga što nam je dopušteno da se upoznamo … da saznam da Ivana zaista postoji …

Ponekad mi se čini da ne mogu naći prave riječi koje bih stavio ovdje, koje bi bile nje dostojne … Ponekad je teško pronaći uopće riječi koje bi opisale sve moje želje i misli upućene njoj … Ne možete pronaći riječi kojima bi opisali toplinu na dlanovima kad ništa ne dotičete, okus na usnama kad ništa ne kušate, pijanstvo iza očiju kad niste popili ni kap alkohola … jednostavno, ne možete … jednostavno, ne smijete … Istog trena bi se izgubio dio one čarolije koja vas obogaćuje i mijenja na bolje …

Pitala me je jednom kako svu tu našu čaroliju mogu držati u sebi. Ona ima prijateljice kojima je nešto pričala o svemu ovome, ali ja nemam takve prijatelje kojima bi mi se dalo išta reći o njoj, o nama … Zato postoji ovaj blog za koji nitko ne zna od onih koje ja znam … i nije mi stalo da oni znaju … Važno mi je jedino da je ovaj blog prvo što Ivana pogleda ujutro kad dođe na posao … i da je mjesto gdje će pronaći nešto što će joj donijeti osmjeh na lice … Priznajem da je ponekad želja jaka i da su osjećaji teški. Priznajem da bi onaj moj stari 'ja' dignuo ruke ' odavno … ali samo zato što ne bi prihvatio snove i čežnju kao jedini pokazatelj stvarnog ljudskog života.
Što smo bez snova? Samo nakupina stanica, skup atoma; prah i pepeo. Iza nas ne ostaje baš ništa osim naših snova - ostvarenih ili neostvarenih. Ja grlim ovaj život koji imam jer je Ivana svojim sjajem uklonila sve moje sjene onaj tren kad je ušla u njega … Razumjet će me svatko tko je jednom izgubljen na pučini emocija ugledao svjetlo i sada zna kuda treba ploviti …

'Napiši mi nešto …', rekla mi je danas. Nikad joj nisam čuo glas, ali jasno mi zvoni u ušima njena molba …
... Zar je uopće bilo ikakve šanse da joj ne udovoljim?

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se