Dostijanstveno idem...

19. rujan 2013 ob 10:43 | 40
Kao kad se ono, retkim, jutrom raznežim, pa ti u kosu šapućem... sve dok mi glas u grlu ne nestane, zagušen jer si ti u meni... kap koja čini savršenu dozu i tako lako, ni premalo, ni previše, kliziš poznatim stazama mog nemira...
Kao kad znam da stojiš iza mene, a ne okrenem se...ti ne kažeš ništa, samo si tu...
Kao kad trčim po letnjoj kiši u sandalicama dok se ti mrštiš jer šljapkam po baricama... poprskam te, a ti se, ipak, nasmeješ...
Kao kad pijemo iz iste čaše, a druga je tu, na stolu...
Kao kad ćutimo, onom prijatnom tišinom i maziš mi kosu dok uranjam u tvoje oči...Iz njih izbija i snaga i želja i toplina , sve odjednom....One mi se smeju dok prva ne oborim pogled
Kao što ne volim kad pričaš punih usta...
Kao kad si tvrdoglav i ne veruješ mi...
Kao kad se ljutito okreneš na svoju stranu kreveta, iako znaš da ja suznih očiju gledam u plafon...
Kao kad me ne čuješ....
Kao kad gledam kroz tebe...
Tako je, onda, vreme da moju ruku ne držiš u svojoj.... da moj lik od svog razdvojiš.... da naša tela u drugoj dimenziji zamisliš.... da moje reči više ne ponavljaš, a ja ne vidim koliko si lep....
Tako je, onda, važno da znamo kad je početak kraja i kad vreme dobija drugi oblik, jer vrišti zarobljeno, neupotrebljeno, zaboravljeno...

Tako je, onda, vreme da me pustiš...

Komentari 2

moraš se , ako želiš komentirati
IRICA
IRICAprije 3 godine

lijepo.....:)

romanticna
romanticnaprije 3 godine

hvala:)

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se