ako si samo san i ne postojiš nigde na svetu, ni meni se onda ne ostvari

08. lipanj 2013 ob 10:29 | 54
Nismo mi daleko jedni od drugih. Daljine su samo izgovor da se od nečega lakše odustane ili da se nekada nigde ne krene. Od daljina stvaramo zablude u koje posle suludo verujemo. Sami sebi protivrečimo u pokušaju da savladamo otpor u sebi i da uspostavimo mir u svetu iako znamo sasvim dobro da sami sebe ne možemo savladati niti možemo mir na svetu uspostaviti. Iluzija je toliko neophodna životu da on bez nje ne ume da živi. Život iluzije promoviše kao svoju suštinu i na tome gradi svoj dalji razvoj. Hoda čovek neprekidno misleći da će za života stići tamo gde je sam sebi odredio cilj. Nikada da shvati da cilj u ime njega postavlja neko drugi ostavljajući njemu samo iluziju da je on gospodar svoje sudbine.

Daljine je lako nadomestiti ako ideš za nekim lako datim obećanjem ili ako u tebi ima i trunčice ljubavi i verovanja. Svi su nas odjednom napustili i otišli svako na svoju stranu. Svako svoju utehu traži a ne vidi da beži od nekoga ko ga voli toliko da ne može živeti bez njega. I on koji beži, ovisnik je iste ljubavi ali nikada neće to pred drugima da prizna. Kada to pitanje stavlja ispred sebe uvek mu je lako da nađe izgovor i da o tome toga trenutka ne razgovara. Računa ako se o nečemu ne priča i ne razgovara problem onda ne postoji. Neko je nešto izmislio da bi nekoga sa nekim posvađao. Praviš konstrukciju od života a ne vidiš da i bog pravi istu konstrukciju. Želi da te odobrovolji ili da ti napakosti ili se samo igra sa tobom jer je svestan koliko si slabašan i uplašen i koliko si još uvek ostao dete.

Bog je nekuda, očigledno, daleko otišao kad ga tako dugo nema sa nama ili među nama. Dalje je nego što smo u prvi mah mislili. Dalje od mesta gde je najvisprenija misao mogla da stigne. Dalje od mesta gde je ljubav nekad dolazila. Dalje od dana koji neće nikada svanuti. Možda nas je zauvek napustio i otišao na neki drugi isto tako daleki svet gde je isto tako uzimao ujam od onih koji su mu verovali i obožavali ga, kao što je i od nas uzimao ujam dok smo mu verovali i obožavali ga.

Očigledno je da smo se mi ipak udaljili od boga više nego što nam je naša sopstvena sudbina to dozvoljavala. Računali smo kao i uvek da će nam bog sve oprostiti i da će nas od svega zaštititi. Pogrešno naravno, jer ljubav i poverenje nisu jednosmerni putevi kojima nam stalno nešto dolazi. Istim putem ide i ono što dajemo i ono čemu se nadamo. Zašto se onda mimoilazimo kad smo toliko jedni drugima potrebni i neophodni. Hoćemo da stavimo boga pred svršen čin i da mu sav teret života prevalimo preko leđa. Hoćemo da još jednog sina žrtvuje za našu sreću. Šta ako bog zatraži istu žrtvu od nas, ako na isti način razmišlja kao i mi što razmišljamo? Šta ako mi treba njega da spašavamo da bi sebe spasili?
___________________________________
odlomak iz romana
napisao;
dragnić milan - mrvica

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se