fantazija 1.

04. siječanj 2013 ob 16:18 | 117
Fantazije 1

Leži u vodi zelene reke. Nije na površini. U snu je. Svetlost dopire do njega i prelama se na njegovom vitkom i mladom telu. Još je dečak. Kako je san moćan i nedostižan. Zna da je starac kome su izbrojani dani, ali ništa ne preduzima kako bi se probudio. Ustvari ne polazi mu za rukom da učini bilo koji pokret bilo kojim delom tela. Jedino njegov ud buja i raste prema plićaku gde su njene noge. Dodiruje njene noge i prelama se preko njenih gležnjeva. Pokušava da puzi čas uz jednu čas uz drugu nogu ali nebo iznad njega dalje je nego što je mislio. Valdisa zna da je u vodi. Da se pritajio. Da ju je zaskočio. Da ju je zaslepio kao sunce kada zalazi ili kada je visoko u zenitu negde iznad njene glave. Kao da se jegulja savija oko njenih gležnjeva. Kao da želi da dosegne nebo iznad sebe. Oseća ga snažno i želi ga strasno. Vidi ga samo u mislima. Želi ga za sada samo dodirom. Želi da ga oseća kao želju koja do nje neće nikada stići ali ona nije svesna da se nalazi u njegovom snu i da njegove želje gospodare njenim željama. Siluju ih jednu po jednu i zajedno proslavljaju vrhunac.

„Želim te“ rekla je i iznenadila se kako je tako nešto mogla da kaže. Kako je takva želja uopšte u njoj ikada i postojala. „Želim te“ ponovila je jedva čujno. Ni sama nije čula svoj glas. Nije ni sama mogla verovati da se nešto takvo tako jednostavno i izravno može poželeti. Gleda cvetiće koji rastu u njenoj fantaziji i smeše joj se negde iz daljine. Gleda oblak koji za trenutak zakljanja sunce i čini joj se da nikad više sunce neće izaći iza oblaka. On je ne čuje jer je zaronjen u bistru vodu i jer ga nečije snažne ruke drže čvrsto prikovanog za dno. Ona ga ne vidi ali oseća njegovu želju koja je boli svuda po telu. Koja raste kao zmaj i ulazi slobodno u njeno biće, gde se širom otvaraju sva vrata koja postoje i sve pore koje dišu umesto nje..

„Videće nas neko“ izustila je samo. Gledala je pomno oko sebe tražeći one koji su je gledali skriveni u trsci na obali. „Ne mogu da uradim to. Ja nisam nikada tvoja bila. Ja sam se slučajno u tvom snu našla. Ja tebe nisam nikada u životu srela ali ne mogu te se odreći sve i kad bih htela jer ti imaš nešto moje bez čega ja ne mogu da živim“ Činilo joj se da će zaplakati. Činilo joj se da će zavrištati ali bojala se da će neko čuti njen glas. Stajala je kao ukopana u bistrinu vode. Nije mogla da se pomeri s mesta iako je to iz sve snage želela i htela. Zaboravila je da je u Sebastijanovom snu i da on može od nje da radi šta mu je volja.
Voleće je ceo jedan letnji dan. Živeće taman toliko da može da vidi njegovu smrt na zelenoj travi, na obali reke, na obali njene samoće. Živeće život vilinog konjica ili život vinske mušice koja se budi za svaku svetkovinu i za svaku slavu koja se slavi. Živeće život koji je zaboravila nekada davno da živi misleći da će neko drugi nastaviti tamo gde je ona umorna stala.

Postaje riba u bistroj vodi i gleda ga kako raste prema njoj. I Sebastijan postaje riba i kruži oko njenih bedara kao snop sunčane svetlosti koji se prelama u vodi i draška je svojom željom. Više ni o čemu ne brine. Više ne obraća pažnju na ono što se van sna dešava. Ceo život je sada u njoj u atomu jedine želje koja postoji. Zna da ne može odoleti snu.

Fantazija 2
Usek u kanjonu se još više sužava i on skoro da ne može da vidi nebo izand sebe ali zna da je nebo tik izanad njega i da će ga on dosegnuti kada za to dođe vreme. Znao je da će dosegnuti vrh pre nego što se probudi. Otkud Valdisa u njegovom snu kad mu u životu nikada na pamet nije pala. Kad nikad ni pomislio ne bi da sa njom vodi ljubav. Istina poznavali su se. Sretali su se. Čak su zajedno i izlazili ali ona je uvek bila u paru osobe sa kojom se trenutno zabavljala i bila u vezi. Nikad sa njim i nikad kao njegova seksualna želja, čak ni kao njegova seksualna fantazija. Nešto ju je uvek činilo dalekom i nedostižnom. Neprivlačnom i običnom do te mere da bi pomisao na tako nešto bila svetogrđe i greh koji se ni u crkvi ne bi mogao okajati. Istina ponekad se činilo da je čak i lepa i privlačna ali to je bilo toliko retko da bi se bilo kakav osećaj takve vrste mogao protumačiti kako treba a pogotovu ne u takvom kontekstu da pripadaju jedno drugom. Toliko su bili različiti i udaljeni. Toliko su bili usamljeni iako su se jedno vreme veoma često viđali i bili prisni na način da se jedno drugome izjadaju za svoje promašaje i svoje neuspehe.

Ovo sa snom nije mu bilo uopšte jasno. Otkud ona na reci. Otkud on na dnu reke. Od kuda njoj odjednom takva lepota i takva privlačnost da joj niko na svetu ne može odoleti. Od kuda njemu takvo veliko spolovilo koje još uvek raste da bi doseglo nebo izanad sebe. Obmotava se oko njenih vitkih nogu. Gnjezdi se na njenim butinama. Ostavlja trag za sobom kao veliki vinogradarski puž. Pliva u sopstvenoj sluzi. On nije više Sebastijan. On je Sebastijan veličanstveni nepokoreni, a ona više nije samo Valdisa. Ona je Valdisa pijavica koja upija sokove iz njegovog tela. Ali otkuda Sebastijan tu kada je već odavno mrtva i sahranjena na plaži nekog nepoznatog tropskog otoka. Otkud u njemu uopšte pomisao da bi trebalo nekoga da oplodi.

Imao je osećaj da bi mu odjednom rodila trojke i da bi to za nju bio sasvim običan čak i svakodnevan događaj. Kao da se maca iz Veronkine kolekcije omacila. Debela maca kojoj se stomak vuče po prašini. Maca koja se sva u stomak pretvorila jer će trojke omaciti. Veronka će prve mačice baciti u bure do pola napunjenom kišnice ili neke druge ustajale i buđave vode i udaviće ih. Rođeni u nevreme mačići ionako ne bi preživeli. Sama je preuzela ulogu prirode na sebe. Izvršiće ubistvo iz milosrđa. Eutanaziju u skladu sa zakonom koji još skoro neće biti usvojen ako ikada i bude usvojen.Za nju će to biti nezamislivo teško jer voli mačke iznad svega na svetu. Nema nikog drugog da voli. Stara je. Niko je više ne voli osim mačaka kojima je posvetila svoj dalji život. Voli i cveće ali ne tako strasno kao što voli mačke. Ona se kreće u svetu mačaka kao ispošćena senka a cveće sadi i zaliva iz navike koja joj je ostala iz nekog ranijeg lepog života koji više nije pamtila ni čulima ni sećanjem.

Fantazija 3
Dolazi do kosmatog dela tela. Ulazi u kosmati deo tela jer tu postoji otvor u koju večnost ulazi kao u svoju kuću. Vlaži sve oko sebe ali ne da bi olakšao uspon već da bi ubrzao klizanje prema dnu. Kao da se vraćao natrag u ponor umesto da se uz njega vere. Koristi i vlagu koja je još uvek skrivena u kosmatom delu. On se više ne penje. On sada klizi. On traži oslonac u želji. Želja nalazi oslonac u sećanju. Sećanje je danas u njima praznik. Sebastijan nalazi oslonac u kamenu na dnu reke i na peščanom dnu. Ruke koje su ga do malo pre držale prikovanog za dno sada ga guraju prema njenom nebu. Uzdižu ga i vraćaju takvom snagom da mu se čini da će poleteti izbačen iz kakvog ogromnog i snažnog katapulta. Prave ritam dana i noći. Slušaju muziku koja prati spajanje i razdvajanje dva tela.

Takvu dubinu nikad u životu nije osetio a ulazio je u nju bez nade da će se bilo kada vrati. Bez želje da se bilo kada vrati. Nije mu dala da predahne jer se plašila da će je ostaviti. Da će se iz sna probuditi. Da će ona ponovo zauvek nestati iz njegovih snova. Usporavala ga je kada je osetila u svom telu vrelinu. Želela je da produži koitus do granice kada se ludi i kada se ne razaznaju noć i dan. Bio je njeno dete koje se rađa iz pene talasa. Bio je njen ljubavnik koga ubija da bi ga zauvek ostavila u sebi. Gledala je u njegovo lice kako bi pratila senku njegove smrti i kako bi naslutila njegovo novo buđenje.

Podala mu se tiho ali strasno bez straha i bez kajanja. „Ti me sada ne možeš povrediti jer si deo moje želje, jer si deo moga tela, jer si deo mojih misli kojima se molim bogu. Ti mi ne možeš nauditi jer te želim iako se i dalje osvćem oko sebe i gledam da me neko iz prošlosti ne gleda. Ja nisam neverna žena. Ja sam samo tvoje sećanje koje ti se vratilo onda kada si mislio da se više nikada nećeš sećati. Ja sam tvoja griža savest koja te je proganjala onda kada si bio srećan. Ja sam izmislila ovaj položaj naših tela da bi ih spojila kao što se večnost spaja. Ja sam posegla za snom za koji si ti mislio da je samo tvoj. Ja sam ti u njemu postavila zamku koja te je prikovala na dno reke i vezala za moje obnažene noge. Bila sam spremna da te toplo primim jer si dolazio daleko iz sećanja na koje sam i ja bila zaboravila da postoji i da je ostavio trag u mojoj svesti“ Zagrcnula se i vrisnula i pala preko njega ili se to on zagrcnuo i vrisnuo i pao preko njenog tela ili su se oboje istovremeno zagrcnuli i vrisnuli i pali jedno preko drugoga ili jedno kraj drugoga ili svako u svom sećanju na onu stranu ležaja koja im je unapred bila suđena.

ODLOMAK IZ ROMANA
ODRICANJE VEČNOSTI
AUTOR;

DRAGNIČ MILAN MRVICA

Komentari 8

moraš se , ako želiš komentirati
spremo
spremoprije 3 godine

bio je neko s kim sam pričao ali zaboravio sam ko je to bio. zaboravio sam i šta smo pričali. verovatno je bilo nešto u vezi beleške. neko je sam sebe obrisao.

jovankamihajlov
jovankamihajlovprije 3 godine

Greska u koracima

jovankamihajlov
jovankamihajlovprije 3 godine

S kim pricas ???

spremo
spremoprije 3 godine

veoma mi je drago da ti se dopalo. dodaću još neke blogove. preporuči i drugima da pogledaju. hvala na komentaru ...

jovankamihajlov
jovankamihajlovprije 3 godine

:)

jovankamihajlov
jovankamihajlovprije 3 godine

Zagrcnula se i vrisnula i pala preko njega ili se to on zagrcnuo i vrisnuo i pao preko njenog tela ili su se oboje istovremeno zagrcnuli i vrisnuli i pali jedno preko drugoga ili jedno kraj drugoga ili svako u svom sećanju na onu stranu ležaja koja im je unapred bila suđena.

jovankamihajlov
jovankamihajlovprije 3 godine

lep tekst svidja mi se ovaj odlomak iz tvog romana :)

spremo
spremoprije 3 godine

nemajući kud čovek sam na sebe kidiše

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se