Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

xxx

16. rujan 2011 ob 01:47 | 75
xxxx
Necujno je volim...

Umem da volim, a da to nikada ne kazem.
Navikao sam da nosim tu ceznju sa sobom... i njome placam tu priliku da gledam, uzivam, i divim se...
Ziveo sam tako... dugo... dok su trajali moji skolski dani.
Tada sam naucio samo da mirno gledam, i cuteci, uzivam u lepoti svojih prvih simpatija.
Bez hrabrosti da otkrijem svoja osecanja...
Naucio sam da volim, i samo posmatram. Jer znam da sam nemocan da promenim bilo sta...
Naucio sam da volim krishom, sa bolom u dushi...
Kada znam da ne bi uspeli... ili kada vidim da me ne primecuje... ne odajem svoj pozor.
Cutim, i volim....
Osecaj da nisam kompletan, i da ona zasluzuje bolje...
Osecaj da samnom mozda ne bi bila srecna, kao sa nekim drugim...
Zato ne otkrivam svoju ljubav.
Ove jeseni se ista tisina vratila, i uvukla u mene...
Taj stari, dobro poznati osecaj, ponovo je deo moje duse.
Opet volim, potajno... a ne zelim da umesam svoje zute boje u njeno plavetnilo...
Bojim se da ne pokvarim taj carobni svet, koji ona njise, i koji lebdi oko nje, svaki put kada dodje.
Rizikovao bih da igra tog belog labuda prestane, onog trena kada bih joj odao tajnu da je samo posmatram...
Zasto bih gubio dar da posmatram svu tu gracioznost u njoj, na njenom blistavom jezeru.
Dovoljno je samo da posmatram...
Uzivanje u njenom prisustvu je jace od ceznje, sa kojom sam naucio da zivim.
Osecam je, u svojim grudima... predivnu... i neznu...
Osecam njenu dushu u sebi... veliku i osecajnu... njene plahovite misli dopiru do mene.
Cujem svaki otkucaj srca te devojke, zene... u sebi... kao da smo jedna dusa.
I njen graciozni pogled na meni, osecam...
Opet potajno volim... u ovoj pustoj jeseni... ispunjenoj nekom tugom odlazecih dana.
Svake jeseni gubim pogled ka crvenom sutonu... sa nekom tisinom i samocom u sebi... posmatram uvelo lisce oko sebe, udisem jesen sa svim svojim zutim bojama, pokusavajuci da se sjedinim sa prirodom, koja se gasi, u tisini oktobra...
Sve sada odise nekim osecajem prolaznosti. Vidim to na ulicama koje su nekada udisale moju nadu.
Sada osecam tu surovu prolaznost, na svim mestima kojima sam nekada setao... Ona se uvlaci u mene, i ja postajem deo te beskrajne ceznje, za nekim srecnijim danima...
Miris odlazecih jesenjih veceri... dok propustam ljubav...
Prepustam je drugim svetovima.
Tudjim jutrima...
I zivim sa mirisom njenog postojanja, u svojoj dusi...
Osecam tu devojku u sebi.
Njene nezne ruke, zamisljene na meni... i ritam njenog srca, prislonjenog na samu moju dushu.
Mislim na nju sada, u ovim trenucima prepunim samoce.
Na nju... kojoj nikada necu reci da je volim...
Nisam imao prilike da je zagrlim, i duboko zavolim...
Ipak, sasvim je dovoljno reci - ona je u mojoj dusi labud...
Zagledana u ovu istu jesen, kroz zamagljeno prozorsko staklo... razmislja o nekim svojim problemima... o nekim njenim bolima... o buducnosti... i o smislu casa u kome zivi... trazeci umetnost u svemu tome.
Topla i sama, grejuci svoje tanke prstice, pokusava da nadje srecu u malim radostima.
Boji sama svoj maleni svet. Taj cudesni svet... sakriven od nas, obicnih ljudi.
Cuva ga u sebi, na sigurnom mestu...
Ponekad mislim da bi mi bio dovoljan samo jedan tren, da je zagrlim, cvrsto, u svom narucju... da je obgrlim svojom ljubavlju...
Ostao bi taj osecaj vecno u meni... dovoljno za jedan vek...
Znao bi, da sam je bar jednom, imao kraj sebe.
Mozda, sve sto zelim... je njena bliskost.
Njena neznost...
Mozda bih trebao da dopustim samo da nasluti.
Da nasluti da je nekome draga...
Ne...
Ne zelim da uplasim tog goluba...
Mogao bih je rastuziti...
Povrediti...
Otisla bi...
Bice mi dovoljno da znam da postoji negde... meka i krhka.
I bicu spokojan, i srecan... znajuci da je negde srecno njeno srce.
Ostavljam to malo zlato, jer nikada nisam ni bio pored nje...
Mozda je bolje tako... ostati mi samo draga... i udaljena...
Zauvek u meni, kao mala, skrivena ljubav.
Vecno cu je cuvati tamo gde je oduvek i bila... zaklonjena... u malom skrivenom kutku mog srca...
Da... naucio sam potajno da volim, i tako zivim...
Nek ove reci ostanu kao uspomena na jednu ljubav... na dane kada sam je necujno voleo... i mislio na nju...
Zelim, na kraju svega... da je sacuvam od ceznje.
Nek mi bude bezbrizna, i laka... negde daleko...
Zauvek cu cuvati tu plahovitu ljubav, u sebi...
Grlim je u svojoj dusi... i ostavljam tog malog andjela...
Netaknutog...

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se