Stranica Mojnet.com 1.6.2017 prestaje sa radom. Svi korisnički računi i sadržaji će biti izbrisani. Hvala na razumijevanju!

XXXX

27. kolovoz 2011 ob 09:30 | 16
xxxx
Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;
empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na
probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome
tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone,
a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti
lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag,
dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u
kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za
pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu
gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program
krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako,
dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi
centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila,
dobro je, kraj je, ne može se više. ?avola. Program se automatski
nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema
predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'',
čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se
mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne
mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem -
patila sam. Bezmerno. Tačka.

Marija Jovanović - Idi, vreme je

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se