XXXXXXXXXXX

25. listopad 2011 ob 12:55 | 25
Posle mnogo godina,kada je mnogo toga već bio zaboravio,Eš se još sećao te noći– vrućine i mesečine,užasnog oglašavanja šakala i hijena koji se svađaju i reže nadomak njihovog malog šatora gde je Sita čučala pored njega, osluškujući i drhteći i tapšući ga po ramenu u uzaludnom pokušaju da smiri njegov strah i uspava ga. Klepetanje krila krici pohlepnih lešinara na granama drveta sal, užasan zadah raspadanja i jezivi, tihi osećaj
zbunjujućeg očaja situacije koju nije mogao da razume i koju mu niko nije objasnio.
Nije se plašio jer nikada do tada nije imao razloga da se ičega plaši, a čika Akbar ga je učio da muškarac nikada ne sme da pokaže strah.Pored toga, on je po prirodi bio neobično hrabro dete,a život u karavanu koji je prolazio kroz džungle,pustinje i neispitane planinske vence navikao ga je na divlje životinje. Nije znao zašto Sita plače i drhti i zašto mu nije dala da priđe„bura-sahibu“, niti je razumeo šta se desilo s čika Akbarom i ostalima. Znao je da su mrtvi jer je i ranije viđao smrt – video je ubijene tigrove kada mu je bilo dozvoljeno da sedi na mačanu s čika Akbarom. Plen koji su oni gore čekali; divokoze ili mlade bizone koje je tigar uhvatio i dopola pojeo prethodnog dana. Antilope, divlje patke i jarebice ubijene za ručak. Ta stvorenja su bila mrtva. Ali svakako da čika Akbar nje može biti isto mrtav kao što su oni bili mrtvi. Mora da postoji nešto neuništivo – nešto što je ostalo od čoveka koji je šetao i razgovarao s nekim i pričao priče nekome, čoveka, kojeg je neko voleo i poštovao. Ali kuda je to nestalo? Sve je to bilo zagonetno i on to nije razumeo.



Meri Margaret Kejt: Daleki paviljoni

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se