Biti svoj.

18. ožujak 2011 ob 18:43 | 22
. Pošten izbor lokacije za samozamajavanje, zar ne? Da. Poštenja na pregršt.
Tražim njega, a ne shvatam da treba prvo da se okanem sebe. Tako je sa njim.
Njega ima svuda. Vetar ga donosi i odnosi. Taj njegov let traje godinama. Ne, ne želim da prestane. To mu daje notu zanimljivosti.
On mi treba večeras. Večeras sebi nisam potrebna, mogu da se samoizgubim, bez ikakve štete. Već se jesam izgubila. Još uvek ga nema. Rano je za njega.
Dolaze drugi, prihvatam njihove igre. Igram se, strogo poštujući njihova pravila. Svoja pravila čuvam samo za njega. On ima to excluzivno pravo da dobije sve moje.
I dobija. Traži, volim kada traži. To je ta linija koja nas održava. To je ta crta u njemu koja ga čini zanimljivim. A opet, tuđim. Svačijim. Mojim? Ne.
Došao je. Uvek dođe. Tačan. Nikad proračunat. Slobodan.
Moj. Sad je moj. Sada, pa dok ne ode s vetrom.
Znam, on mi daje prostora da ga želim, priželjkujem. Stvara mesto čežnji, omogućava strasti da iznađe mehanizme za beskrajno uvećanje. On zna šta radi.
Ja znam šta radi.
To nije ljubav. To je davanje sebe. Dajemo sami sebe nekome na čuvanje, nekom trećem licu, da bi na kraju ostala samo naša tela u igri sa našim rečima. Kada se sebi vratimo i jedno od drugog odemo, ostajemo opet celi. Niko nas nije oskrnavio. Nikoga ne možemo da krivimo za naše nedostatke, za naše neuspehe...
Nije li to divno?
Biti ceo.
Biti svoj.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se