Crveno i crno

18. ožujak 2011 ob 19:25 | 25
Bila je …tužna? Bolje reći potresena, uzdrmana…do kostiju. I prestravljena, strašno uplašena. Htela je da plače, da zajeca, jer grlo se suviše steglo, do bola. Blagi uzdah bi pomogao. Ali… sa poluotvorenih drhtavih usana ništa se nije čulo. Ukočen pogled je govorio više. Ona sada nije dete koje veruje u dug i srećan život. U ovom slučaju dug je podrazumevalo bez kraja. A sada, tu, pred njom, na jedan dan pre njenog rođendana, zjapila je rupa u zemlji popunjena nekada živim bićem… Pitala se da li zato živimo, da bismo jednog dana popunili prazna mesta na grobljima, nahranili ‘majku Zemlju’? Sve je bilo besmisleno, sve je postalo uzaludno. I ta hladna ruka na ramenu, i nagli trzaj i zagrljaj… Toplina daha, bilo na njegovom vratu, smešne, ukočene ruke koje su htele a nisu znale kako…Ali ipak jesu tešile… Oterale su ukočen pogled i isprekidani dah, hladnoću iz obraza. Javila su se nova pitanja… Zašto je grli pred svim ovim ljudima? Da li je dobar drug ili dečko sa prećutanim osećanjima? Da li je uopšte prikladno pomišljati sve ovo u prilici u kakvoj se nalazila? Ta pitanja imaju odgovore i ona će ih pronaći. Zaronila je glavu u njegov vrat sa blagim osmehom na usnama. Ne, ne živi se da bismo samo umrli, živi se da bi svako od nas tražio, menjao i smišljao odgovore na bezbrojna pitanja, a oni mudriji da bi ih postavljali. Ona će zato živeti.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se