Mi, ti i ja...

18. ožujak 2011 ob 19:36 | 33
Tišina gusta kao med klizi niz zidove našeg stanja. Ćutimo. Ćutimo danima. Ja patim. Ne plačem, ne svađam se. Ponekad uzdahnem. Ali ćutim kao slika, ona crno bela slika sa tužnim licima. Ti se praviš da sve to ne primećuješ. Menjaš kanale. Prolaze pejzaži pred tvojim očima, daleke zemlje, daleki gradovi, neka druga vremena, zločini, retke životinje... I sve je to kao bitno. Sve je to nekako tu da se premosti ta naša ćutnja, to naše nerazumevanje.
Ne, neću da popustim ovaj put. Neću da ti oprostim što si postao neko drugi. Što si promenio sve ono što sam volela. Ne mogu da nastavim da se prilagodjavam. Ja nisam biljka puzavica koja se prilagodjava, pa se penje i savija. Ja sam živo biće. Ja sam žena. Ja imam svoje želje i htenja. Ne, neću da ti oprostim što na mene prebacuješ obavezu odrastanja.
Ti i dalje ćutiš, gledaš neki film, sa gomilom slupanih automobila i hiljadu izrešetanih kriminalaca. Dobri i loši momci. U našoj priči, uvek sam ja ona loša.
Ja lupam po tastaturi, kipim od besa, ali delujem hladno kao stena.
Mi nekada nismo bili ti i ja. Mi smo bili MI. Uvek i samo MI. Usput smo se nekako podelili. Postalo nam tesno u toj maloj reči. Nismo ni shvatili da je ta reč veća od svakog mora. Ali nama je postala pretesna...

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se