Peščani sat

18. ožujak 2011 ob 18:49 | 40
Sama pomisao na tebe tera mi suze na oči, srce mi se steže i osećam da će pući. Da, to je onaj osećaj da si tu, ali da nisi više moj, onaj osećaj koji me tera da se iznova i iznova pitam gde sam pogrešila.
Pokušavam da sakupim delove razbijenog peščanog sata, da sakupim svako zrno onog peska koji je bio u njemu. Sećaš li se tog sata? Poklonio si mi ga jedne Nove godine. Rekao si: “Da te potseća da svake sekunde mislim na tebe.” Znao si da ga okrećeš po million puta dnevno, svaki put kada bi prošao pored njega. Voleo si da pratiš zrna koja lagano otkucavaju vreme. Nisam znala da je taj sat, više puta iznova, otkucavao naše. Da li u naletu besa, da li u inat meni, nama sig a razbio… Ne znam. Pokušavam da ga popravim. Ne mogu naći sve deliće stakla, ne mogu naći svako zrno peska. Znam da verovatno ne mogu naći nas i vratiti nas na pravi put. Ne mogu te naterati da ponovo mislis na mene svake sekunde, da me volis kao sto si me voleo tog dana, te godine. Suze mi se mešaju sa komadicma stakla koje mi grebe ruke. Ne prilaziš mi. Gledaš me praznog pogleda i ne govoriš ništa. Kao i obično. Tvoj pogled, gord, koji prolazi kroz mene govori sve. Uzimaš kaput i ostavljaš me samu u velikom stanu. Ne mariš za mne, ne haješ za to šta ja imam da kažem na tvoje prećutane optužbe.
Napolju je hladno. Ne znam gde lutaš, ne znam da li ćeš se vratiti kada se izduvaš. U velikom krevetu fali mi tvoja toplina, prazno mesto na polici gde je bio sat bode mi oči. Ne, ne mogu da zaspim. Ali čekaću da se vratiš. I ako nisam sva zrna peska sakupila, moja nada da ćeš se vratiti ostaje. A kada udješ na vrata, želeću da me zagrliš jako i pokažeš da naše vreme tek dolazi...

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se