Samo da dušu olakšam...

18. ožujak 2011 ob 19:48 | 57
Neću više drugima da pričam o tebi, neću više tebi da pričam o sebi. Neću i ne mogu. Nikome ja nikada ne mogu ispričati celu moju priču, ne mogu, reči mi kao kost zastaju u grlu, suze me kao loše vino odaju. Zato pišem nesgurno i bojažljivo, biram pažljivo reči da ne bude duga priča ali da kažem ono najvažnije. Nećeš ti ovo pročitati, ali me bar nećeš prekinuti u pola rečenice, nećeš mi odgovoriti na pitanja, ali bar ću te pitati. Svjedno, nikada tebi nije ni bilo važno šta ja govorim i šta pitam. Moje pitanje je uvek bilo: "Zašto?"

Bacila sam ti srce pod noge da ga zgaziš ili uzmeš u ruke. Zgazio si ga. Rekla sam ti da te volim i nije mi bilo ispod časti da te zamolim za ljubav. Odbio si me. Dala sam ti sve, ne tražeći od tebe baš ništa. Nisi prihvatio. Odbacio si me kao nepotrebnu stvar, šutnuo me kao lopitu, nisi mi dao nijedan razlog da te volim...A zavolela sam te kao nijednog drugog, digla te u visine, krunisala te princem i kraljem, nazvala te anđelom! Zašto, dovraga? Zašto si me tako ponizio, slomio, odbio, odbacio? Nisam ti ja tražila ljubav, ni vernost, ja sam mogla voleti za oboje, meni je bla dovoljna poneka lepa reč iz pristojnosti, dodir u prolazu, pogled u odlasku. Ako mi nisi dao svoju ljubav, zašto si na takav ružan način odbacio moju? Zašto nisi bar malo glumio, pravio se da me slušaš, pretvarao se da ti nešto značim, lagao me iz milosti. Trebalo mi je to da verujem, da samu sebe zavaravam da si poseban, da si bolji od drugih, da si kralj mog srca, princ mojih snova, anđeo moga života. Uništilo me to, dušu i srce pokidalo što nisi nikada bio ono što sam ja mislila o tebi. Ma boli Saša, boli što se moj anđeo pretvorio u demona, biser u prašinu, najbolji u najgoreg.... Ja sam uvek bila na zemlji, nikad nisam letela, a onda sam s tobom poletela i pala, ja sam uvek bila sekptična, nikad nisam verovala, a onda sam u tebe poverovala i razočarala se. Zašto ti je to trebalo? Zašto si povredio pticu u njenom prvom letu, zašto si pusto da dete padne čim prohoda, zašto si prosijaku zatvorio vrata, zašto jednostavno nisi ćutao i otišao, pustio me da te volim i pamtim takvog kakvog sam mislila da jesi, kakvog sam želela da budeš. Da bar budeš moje sećanje na ljubav i sreću.

Moje će pitanje uvek biti: "Zašto?" Ako tebi ikada savest i život donese odgovor na to pitanje, odgovori mi, da bar malo budeš neko u mojim očima. Jer ja ne znam kako ću preziveti i živeti sa saznanjem i istinom, da sada u mojim očima ti nisi niko.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se