divna neka vedrina

17. studeni 2012 ob 23:54 | 15
Divna neka vedrina obuzela mi je dušu

... September 2nd, 2011 § 0 comments §










Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! – Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama…”

Johan Volfgang Gete

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se