Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

18. studeni 2012 ob 18:06 | 79
Miroslav Antić


Stojte!
Čekajte! – vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al’ neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak – bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.
-----------------------------------------------
...ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove-
Ja umem u svakom novembru da napravim jun.
I nemam obične sreče
i nemam obične grehove.
Moja je sreča srneća
a grešno mi je smešno
ako me neko čačne
u ove oči plačne
nije to neutešno;
ja umem od suza da pravim klikere
lepe,prozračne...
---------------------------------------------
Nemoj da odeš više u onaj grad
Gde smo od sebe zaboravili pola
Nikad sa zvezda nije teži pad
Nego na beton kraj kafanskog stola

U očima sam sve gugutke podavio
Pa sam im dugo krkljao crno opelo
I sve sam svoje osmehe okrvavio
Nije sve belo što liči na belo

Peroni katkad plaču kišom
Sat i koferi. Svako negde žuri noćas..
Gde ću kad nemam nigde da se vratim
Za svakim vozom teža je samoća

I samo mraka napune se prsti
Ne idi tamo nikada zacelo
I bar ti ptice iz očiju pusti

Nije sve belo što liči na belo..

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se