Pismo ženi...

01. prosinac 2009 ob 12:55 | 233
PISMO ŽENI


Vi pamtite,

vi sve dobro pamtite, znamo,

kako sam stajao

vama sučelice;

uzbudeno ste hodali po sobi amo, tamo

i grube mi riječi

bacali u lice.



Govorili ste:

rastati se treba,

da vas je slomio,

ovaj život gadan,

da vam je služit koru hljeba,

a meni je -

da sve nize padam.



Ljubljena!

Srce niste dali meni.

I niste znali da sred toga drača

ja bijah kao konj, i sav u pjeni,

osinut bičem smiona jahača.

Vi niste znali,

u dimu što se klati

i u životu koji šiba bura,

mučim se stoga što ne mogu znati

kamo nas sudba dogadanja gura.



Licem k licu

lica vidjet nije.

Vidi se bolje na rastojanju.

Kad more kipi i vrije -

brod je u bijednome stanju.

Zemlja je brod!

I naglo neko

u život novi, novu slavu

i pored bure, ravno prijeko,

uputio je ladju pravu.



Tko od nas nije na palubi tako

psovao, bljuvao, padao s nogu?

Malo je tih što sasvim lako

valjanje takvo podnijeti mogu.



Tada sam i ja,

uz huku voda,

no dobro znajući što radim,

sisao na dno ovog broda,

jer povraćanja tog se gadim.



To dno bješe -

ruska krčma neka

i ja uz času svakim danom,

znajuć da patnji nema lijeka,

ubijam sebe

u otrovom pjanom.



O ljubljena!

ja bijah zao

i oči su vaše

bolno sjale,

jer pred vama sam često znao

tračiti sebe na skandale.



Vi niste znali,

u dimu što se klati

i u životu koji šiba bura

mučim se stoga

što ne mogu znati

kamo nas sudba dogadanja gura.

. . . . . . . . . . . . . . . .

Godine su prošle.

ja sam u dobu inom.

Ne osjećam i ne mislim po staru.

I govorim za praznike, uz vino:

hvala i slava kormilaru.



Danas me neka

tiha njeznost peče.

Sjetih se vašeg umora i jada.

I evo, žurim,

hoću da vam rečem

kakav sam bio

i kakav sam sada!



Ljubljena!

Mogu ponosno da pišem:

ja nisam pao umirući

i sad u ovoj zemlji, više

od sviju, saputnik sam ljuči.



Ja nisam taj

što bijah tada.

Ne bih vas mučio

ko u ono vrijeme.

Za znamen slobode

i časnog rada

čak do Lamanša spreman sam da krenem.



Oprosti mi ...

ja znam: vi ste druga -

vi provodite s mužem život čedan

i ne treba vam prošli jad i tuga,

i ja sam vama

posve nepotreban.



Nek život vodi vas

zvijezda što plamti,

pod toplim dlanom obnovljene sjeni;

No s pozdravima

zauvjek vas pamti

poznanik dobri, vaš.

Komentari 0

moraš se , ako želiš komentirati

Unesi email osobe kojoj želiš preporučiti ovaj blog.




trajni link



Prijavi se za nastavak

Prijavi se pomoću Facebook-a

Facebook prijava

Prijavi se pomoću Email-a

Zapamti me



Zaboravljena lozinka Registriraj se